Bratski rafal?

Nije se mnogo Oliver Ivanović naživeo u slobodi, pao je juče ujutro, ispred svog ureda kao najvrednija srpska glava na Kosovu. Možda upravo zbog toga, jer suviše je tintara i tikava koje žude za večnom slavom u srpskoj istoriji, suviše je hajduka i razbojnika koji se bave nacionalnom sudbinom. Mnogo je ambicioznih ludaka koji ne znaju gde im je mesto, suviše ima budala koje odlučuju o pametnima. Svaki klovn misli da ima rešenje koje nikome nije dostupno, a mir je na jeziku onih koji ne izlaze na kraj sa nasiljem u svojim glavama.

Dok nastaje ovaj tekst, u toku je sednica nekakvog Saveta za nacionalnu bezbednost, tog trusta pilećih umova koji valjda i postoji da ne objasni i čak zataška ono što se desilo. Ubica je nepoznat, a otišao je u nepoznatom pravcu. Spalio je auto kojim se dovezao do mesta zločina. To je lozinka policijske nebrige i nemoći, koja verovatno zauvek amnestira tvorce ambijenta za likvidaciju Olivera Ivanovića.

Predsednik NUNS-a Slaviša Lekić je na svom Tviter nalogu objavio žustru optužbu na račun srpskih vlasti: „Bravo Srbi sa Kosova, bravo Srpska jebena listo, bravo Marko Đuriću. Je li, Marko Đuriću i ostala skotijo, kako to da Olivera ne ubiše u Prištini, Đakovici i Peći, nego baš u Mitrovici.“

Takav je Slaviša, bez ograda i kompromisa. Direktno u glavu, ako tamo gde udara glave ima.

Slutim da ipak nikada nećemo saznati šta je i koga dovelo do strašne odluke da Oliver Ivanović više ne živi. Zaplet u kome je on nestao pod rafalom i mržnjom, ma čija da je, suviše je mračan da bio bio raspleten sterilnom policijskom potragom. Ali, Vučić i Marko Đurić su požurili da zločin odrede kao „teroristički akt“. A to, naravno, indicira etničku pripadnost ubice, sa svim pogodnostima za patriotsko rabljenje takve okolnosti.

U stvari, reč je o čistom političkom atentatu, bez osnovnih odlika terorizma: (neselektivni napad, mnogo žrtava, velika razaranja, jasna poruka, preuzimanje odgovornosti, pretnje novim akcijama).

Koja ga je politika onda ubila? Ivanović nije bio po volji vlastima niti njihovim medijima u Beogradu, niti Srpskoj listi koja je ušla u bratsku koaliciju sa Haradinajem. Ni oni njemu nisu prijali, više puta je javno govorio o strahu građana i nasilju u Mitrovici. U intervjuu za NIN (28. septembar 2017) Oliver Ivanović kaže: „ Neverovatan je osećaj ugroženosti i straha kod naroda. Da se odmah razumemo: ti ljudi se ne boje Albanaca nego Srba, lokalnih kabadahija i kriminalaca, koji se voze u džipovima bez tablica. Droga se prodaje na svakom ćošku, svi roditelji strepe zbog toga. Bilo je toga i ranije, ali ne u ovolikoj meri i nisu se ti ljudi ponašali bahato kao sada. Policija sve to gleda a ne reaguje, građani se osećaju nezaštićeno, mada su u kosovskoj policiji na severu, sve naši ljudi, Srbi. Neki od njih su iskusni policajci, koji su radili za MUP Srbije, ali ni oni ovde ne rade ništa.“

Parče kosovskog prostora, koji uz loše policajce i delegiranu razbojničku družinu kontroliše država Srbija, Ivanović je opisao kao pakao iz koga se nema gde. Haotično društveno uređenje vlada na ničijoj zemlji opijata i nasilja, i svi su ti ljudi Vučićeva politička snaga i uzdanica, atest da ga Srbi na Kosovu vole podjednako kao i svi drugi. Ivanović, naprosto, nije u tome, i mrzeli su ga oni čija je bratska pažnja od životne važnosti.

Sve to stvara i ostavlja teško osećanje o etničkom rascepu koji se razrešava gubitkom razuma. Zbog toga i jeste rizično obrazlagati sumnju, ali je neoprostivo ostati bez nje i verovati u arlekinovsku logiku Marka Đurića. Ko god se ne slaže sa njegovom sumornom vizijom rodoljublja, ili Vučićevim viđenjem rizičnih modela izlaska iz krize, još će ga gledati kako objašnjava ono što ne postoji. Skandiranje „Aci Srbinu“ u danu tamošnjih izbora jeste smrt svake ideje o političkom poštenju i vrbov klin u nekakvo „jedinstvo“ Srba kao takvih. To je i anatema za Ivanovića, koji je uporno odbijao komande daljinskim upravljačem. Da li ga je sve to dovelo pred sudije?

Nezavisno od egzekutora i onoga koji je to strašno delo naručio, Vučićeva se vladajuća kamarila našla u zatvorenom krugu. Istom onom po kome se on još kreće kao neugledni radikalski mulac. Pa do jučerašnjeg ubistva, koje će svakako uzdrmati njegovu neprikosnovenu vlast nad svima, nezavisno od toga da li je ubica Albanac ili Srbin. Ili stranac, kako to reče Vučić. Jezik mržnje, koji se ovde i na severu Kosova brusi više od pet godina, putuje kao rafal.

Ambijent straha i užasa prirodno je stanje prištinske i beogradske vlasti. Neko je, usred očaja i beznađa, pozvao na mir, razum i staloženost u Srbiji. Na sve ono čega ovde nikada nije bilo.

Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 17.01.2018.