Teofil Pančić - Raspištoljeni, raskomoćeni, razgaćeni

Teofil Pančić, kolumna za portal Autonomija

Pred organizovanom grupom kidnapera srpskog društva, sve od reda neukih, ali agresivnih arivista, neznalica i (u boljem slučaju!) lako potkupljivih mediokriteta, sve su slavne struke na kojima počiva demokratski karakter, pa i elementarno zdravlje i imunitet jednog društva, manje-više šaptom pale. Održalo se ono malo novinarstva, jedva preživljavajući; advokati su u nekom tenutku izborili svoje, ali uglavnom uže cehovsko pravo; nađe se pobunjenih i nesavitljivih pojedinaca ovde i onde u svakoj struci, ali njih lome dok ih ne skrše, a ako su neskršivi naprosto ih pomere u stranu i teraju dalje. U svemu ovome, sudstvo je postradalo možda i ponajviše, ili barem sa najtežim posledicama po društvo kao celinu. Nije slučajno, uostalom, da tako teško ide sa poglavljima o pravosuđu u pristupnim pregovorima s EU: čak ni oni koje neretko optužujemo da žmure jednim celim i drugim skoro celim okom na nepodopštine tzv. Aleksandra Vučića (kao kodne zbirne imenice koja označava ovaj razobručeni serkl drugorazrednih tipova, munđaroša i ništaka, te živopisni orkestar seoskih đilkoša koji ih prate) ne mogu da javno ne primete koliko je ovde svaka ideja – kamoli praksa – prava i pravde izvrgnuta ruglu. Uostalom, ako bi jednu Poljsku najradije izbacili iz EU – samo kad bi imali mehanizme za to – zbog onoga što radi sudstvu, zašto bi Srbiju koja radi to isto, ili gore, ikada primili u taj klub?

Sa stanovišta unutrašnjeg okupatora, dakle, stvari funkcionišu da ne može bolje, ne bi li trebalo da budu prezadovoljni? Međutim, tu dolazimo do naizglednog paradoksa: što je pravosuđe poslušnije, to ih u teži amok i histeriju teraju oni koji iz ove matrice iskoče, naročito u predmetima do kojih im je posebno stalo. Videlo se to i ranije, recimo po nepredviđenim zapletima na suđenju famoznom tajkunu Miškoviću (koji je – kao omraženi „truli bogataš“ zarad čije se sudbine niko neće baš naroniti suza – trebalo, u tipično populističkom maniru, da posluži kao egzemplarna žrtva prinesena svetini) a sada, evo, i sa slučajem oslobađanja bivšeg ministra Bubala. To je naprednjačku vedetu i gradonačelnika Novog Sada Vučević Miloša nagnalo na kontemplacije o sudstvu koje da, eto, ne služi narodu i državi, da bi se onda s njegovim skandaloznim lupetanjem – utoliko strašnijim što dolazi iz usta jednog pravnika – javno solidarisali i padre padrone Vučić lično, a i nadrealna parapremijerska pojava Brnabić Ana, osoba koja je dokazala kako sramoćenje i autodegradacija mogu da idu brzo i efikasno u isto vreme, samo ako se hoće, to jest ako se neima nikakvih kočnica. I nikakvog stvarnog, sadržinskog poštovanja, ni za sebe ni za druge. Nego jedino za glas Gospodara.

Zanimljivo je to s tim Bubalom, nije da ne zavređuje koju reč osvrta. Nije baš da je taj kadgodašnji DSS-ovski provincijski poslovođa bilo kome iz oka ispao, i nije baš da bilo ko sme da se zakune da taj nikada nije učinio ništa što bi bilo nezakonito, a da je ozbiljnije od prelaska preko kikindskog šora van pešačkog prelaza: u sferama u kojima su tekli njegovi ministarski i biznismenski poslovi i dani umeju da se dešavaju stvari o kojima svest običnog smrtnika i gologuzana kojem je novčanica od 100 evra merna jedinica prosperiteta ne može ni da sanja. Međutim, u pravnoj državi neko je kriv ako sud dokaže njegovu krivicu i osudi ga, a ne ako je nekome baš zgodno i uklapa mu se u planove da on bude kriv. I sud u pravnoj državi sudi po zakonu i obavezan je jedino zakonu, a ne po pretpostavljenim (i monopolistički prisvojenim i tumačenim) interesima i potrebama „naroda i države“; toliko bi o samoj naravi i smislu prava morao da zna i razume svaki autolimar, pedikir ili čuvar plaže u zimskom periodu, a kamoli pravnik.

I nije da Vučević (Vučić, Brnabić etc.) to ne razume ili nije u stanju da pojmi, nego je problem u tome da su se oni u ovih pet godina koliko nam jašu na grbačama toliko raskomotili, raspištoljili i razgaćili u ovoj zemlji, da su se toliko dali mentalno korumpirati od nas samih, da su se toliko razmazili od po njih povoljnih nusposledica žalosnog stanja ključnih struka i ključnih institucija ovog društva – stanja u koje su ih oni doveli, ali uz našu nemalu pomoć, što kroz činjenje, što kroz nečinjenje – da mi nije teško da zamislim da se osećaju iskreno uvređenim i zgroženim kada bilo ko relevantan da od sebe znak života, učini nešto što nije usklađeno s njihovim direktivama ili barem željama i planovima, nego je upravljeno nekim drugim interesima, možda suprotnim od njihovih, ili u najboljem slučaju čak prosto usklađeno sa zakonom, pravom, pravdom, ili civilizacijskim boljim običajima.

Pet je godina otkad ovi ljudi čine sve što mogu da takve stvari postanu nemoguće, i nije neobično da ih frustrira spoznaja da to ipak nisu postigli i dostigli. Predosećaju: ako do sada nisu, možda nikada ni neće? A naročito se pribojavaju mogućnosti da to nije samo sporadičan „ispad“ nego možda simptom dublje promene trenda: možda su ljudi koji nešto znaju (recimo, znaju pravo, novinarstvo, medicinu, umetnost etc.) i koje je ovo društvo obrazovalo i plaća ih da svoje znanje upotrebljavaju za opšte dobro, počeli ne samo pojedinačno nego grupno i cehovski da odbijaju poslušnost gorima od sebe?

Možda o tome govori i pravosnažna presuda u korist Slobodana Arežine, od kidnapera srpskog društva nezakonito smenjenog programskog direktora RTV-a? Razume se da će klika uzurpatora naći načina da minira i obesmisli efekte te presude, ali ipak, neće im biti svejedno: gvalja je već u grlu, jer znaju ili barem osećaju da je upravo zauvek prošao poslednji trenutak u kojem su se mogli osećati svemoćnim, i da je počeo da otkucava sat, i da se od sada sve pomno beleži u tefter koji će naposletku ispovrteti račun za svako kidnapersko nepočinstvo. Ako imaju komunikaciju s Paklom, ako znaju pozivni broj, neka pitaju Slobodana Miloševića kako to izgleda: njemu je taj sat otkucavao najkasnije od 1997. On ga je, doduše, osetio i pokušao je da ga demontira, ali to više nije bilo moguće. I naposletku mu je eksplodirao u ruci.

Pratite stranicu Kolumne na: https://www.facebook.com/Kolumne