Rodženi Beogradžanin

Draža Petrović, kolumna za dnevni list ''Danas''

Funkcija mi se nije dopala, jer je trebalo da odgovaram za ono što drugi odlučuju – izjavio je svojevremeno Milan St. Protić kada se kao prvi postpetooktobarski gradonačelnik Beograda u rekordnom roku povukao sa te funkcije i nestao negde u bespućima Amerike.

Kažu da je bio ambasador.

Protić se za funkciju gradonačelnika preporučio, koliko se sećam, zato što je bio „rodženi Beogradžanin“ iz Vlajkovićeve ulice, tačnije ulice „DŽoke Vlajkoviča“, ali se baš i nije istakao, što pokazuje da mesto rođenja ne mora da bude presudno za dobrog gradonačelnika Beograda.

Pokazalo se tada da bi rođeni Beograđanin radije zbrisao na bolje mesto u Vašington nego što bi se „akao“ sa kanalizacijom u podavalskim selima i drugim atraktivnim komunalnim izazovima.

Najbolji gradonačelnik Beograda, na primer, bio je Zemunac, a „pravi“ Zemunci baš i ne vole Beograđane, jer tu postoji vekovni rivalitet, ko između Čačana i Užičana, iako je Zemun već 80 godina samo malo veća beogradska opština.

Pa onda, na primer, Zoran Đinđić, jedan od omiljenijih gradonačelnika Beograda, rođen je u Bosanskom Šamcu, i reklo bi se da je bio atipičan „bosančeros“, što je kod „rodženih Beogradžana“ adut za padanje u nesvest.

Kada je ono Aja Jung kao jedan od svojih motiva da se razvlači sa šarmantnim naprednjacima po predizbornim mitinzima istakla to što je peta generacija Beograđana, odmah mi je bilo sumnjivo.

Otkriću vam tajnu: i ja sam rođeni Beograđanin, generacije nismo tačno brojali, ali smo po računici moje mame u generacijama prešišali legendarnu beogradsku porodicu Jung, i kada bi mi jednog dana ponudili da budem gradonačelnik ili bilo kakav drugi gradski funkcioner, bio bih tamo najviše tri dana, samo da me upišu u istoriju.

Posle bih smislio neko dobro obrazloženje tipa: „Funkcija mi mi se ne sviđa zato što drugi treba da odgovaraju za ono što ja odlučujem“. Krk!