SVETISLAV BASARA - Čulo dupeuvlačenja

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Dugo prebivanje pod despotskom vlašću (bez obzira na boju) s vremenom – kaže Monteskje – dibidus izvitoperi psihologije podanika, a njihove zemlje pretvori u pustinje; zašto to tako mora biti, duga je priča, a i nije od značaja za našu današnju temu posvećenu preambuli nauke u povoju, koju danas svečano puštam u opticaj – antropologiji despotizma.

Uspešan homo despoticus – radi rodne ravnopravnosti dodajmo i femina – od svoje sabraće i sasestara po vrsti razlikuju se po tome što imaju nekoliko čula više od Bogom propisanih pet. Danas ćemo se pozabaviti u despotijama (naoko) najprobitačnijim – čulom dupeuvlačenja, koje je, obrni okreni, u tesnoj vezi sa dupedavanjem, sve to u metaforičkom smislu, naravno, dodajem ovo čisto da ne sablaznim Abu Ćirjaka.

Rečeno čulo se razvija u procesu kontraevolucije (Živkov, LJuba, ne Todor) tako što dupe – koje u normalnim okolnostima stoji pod strogom kontrolom uma – revolucionarnim putem zavlada srcem i mozgom i potom i srce i mozak tajnovitim stazama analnog alpinizma stavi u službu srca i mozga ovog ili onog despota (______upisati ime po izboru). I – šta? Takvim sabornim dupetima, zatvorenom sistemu dupeta, zapravo, (privremeno i naoko) dobro ide, ali pre ili kasnije i po gvozdenom pravilu stvar završi u dubokoj septičkoj jami, jer se priroda dupeta naprosto ne može promeniti; iz njega može izaći samo ono što je i predviđeno da izlazi – govno – a u njega može ući samo ono za šta nije predviđeno – dakle Crven Ban, najčešće onaj bodljikavi model.

Kada se jednom razvije, čulo dupeuvlačenja istančava i druga čula – nazovimo ih čula starog kova – sledstveno čemu profesionalni dupeuvlakači/ce vide i ono što drugi ne vide – ili, češći slučaj, ono što Visoko Dupe hoće da vidi – i čuju i ono što niko drugi ne čuje, (ali bi Visoko Dupe moglo prečuti), pa je tako onomad određena Olivera Zekić, nekadašnja novindžika, sada na službi u REM-u (ma šta to bilo) gledajući po službenoj dužnosti neko TV prepičkavanje krajnje egzaktno ustanovila da su ton majstori „našeg prava da znamo sve“ za cela dva decibela (i brojkama – 2) utišali govoranciju Gorana Vesića, čime su njegove misli velikih ljudi doveli u neravnopravan zvučni položaj u odnosu na druge prisutne u studiju.

Tom su zgodom – a posle Lekićevog teksta na tu temu – u Danasu publicirane žučne reakcije, pa me neće začuditi ako polemičari optuže Danasovog tehničkog urednika da je Zekićkin utuk štampao za dve nijanse bleđe od Lekićevog. Oglasio se potom i El Supremo – ni to nije moglo proći bez njega – pripretivši RTS-u da u njegovim emisijama neće gostovati, sve dok se ne potpiše ugovor saglasno kome će njegovi poverljivi ljudi bditi nad reglerima tona, potvrđujući time Monteskjeovu tezu da Visokim Dupetima, kao promenljivim veličinama iz (Jungove) senke u stvari vladaju dupeuvlakači, koji su konstanta i kojima je, uzgred, El Supremo treći despot po redu.