Vesna Mališić - Igranje vatrom

Vesna Mališić, kolumna za nedeljnik NIN

Poslednjih mesec dana u Beogradu izgleda ovako:

U noći između subote i nedelje ulaz u zgradu Doma novinara u Beogradu oblepljen je plakatima na kojima piše: „NUNS – udruženje neprijatelja Srbije”.

Politička grupacija Zavetnici na Kuću ljudskih prava lepi plakate protiv Nataše Kandić, sa porukom: „Nobelova nagrada za izdaju srpskog naroda“. A potom na svojoj fejsbuk-stranici dodaju: „Iselićemo Natašu Kandić, Sonju Biserko i antisrpske NVO.“

Dva muškarca, u centru grada presreću Nikolu Radišića, novinara N1, pljuju ga, psuju mu mater „američku“ i „izdajničku“ i prete: „Da te nisam video više da si prošao ovom ulicom“, uz sočno objašnjenje šta će mu se desiti „ako ga vide“.

Nakon konferencije za štampu na kojoj je novinarka Tamara Skroza predstavila rezultate istraživanja prema kome su predstavnici opozicije četiri puta manje zastupljeni u informativnim emisijama televizija od predstavnika vlasti, montiran je i falsifikovan uvredljiv film od njenih izjava.

Sa fejsbuk-stranice „Srbija NAŠA zemlja“ Draganu Janjiću, glavnom i odgovornom uredniku novinske agencije BETA, stiglo je na stotine uvreda i pretnji smrću, a nuđeni su čak i podaci o adresi njegovog stanovanja. Sve to posle javne primedbe koju je predsednik Vučić uputio zbog njegovog tvita o ubistvu Olivera Ivanovića.

Na grafitima širom Beograda poslanici Nove stranke Mariniki Tepić i dalje se poručuje: „Marinika shvati, mi nećemo stati.“ Dobila je i nadimak Džo koji aludira na britansku parlamentarku Džo Koks, koju je jedan ekstremista ubio na ulici.

Miša Vacić, bivši zaposlenik u vladinoj Kancelariji za Kosovo i Metohiju, a sada osnivač partije Srpska desnica, sa bogatom istorijom diskriminacije i sukoba sa zakonom, ponovo priziva rat i poručuje da će lično mobilisati čak i decu ako zatreba da se za tri sata zauzme sever Kosova.

Posteri sa slikom Ratka Mladića, osuđenog u Hagu za ratni zločin, osvanuli su u danu kada su najviši državni funkcioneri BiH posetili Beograd. U uglu plakata stajao je potpis zabranjene organizacije „Obraz“.

Novinarki N1 Mariji Antić ekstremisti su na društvenim mrežama pretili smrću zbog pitanja koja je u emisiji postavila Arnou Gujonu.

Aktivistima Ne da(vi)mo Beograd redovno stižu poruke: „Za takve kao što si ti METAK JE TROŠAK… za vas je NOŽ I ŽICA“. „Soroševac u tefteru si kod mene a bajonet naoštren kao britva, ako dođe do sranja zna ti se.“ „Dužnost svakog Srbina je da ovo linčuje čim ih vidi. Barabe jedne i govna, sve ću vas zaklati i odrobijati.”

Ekstremno desničarske organizacije Srpski carostavnik i Srbska akcija - podvig i borba, organizuju skup podrške rehabilitaciji Milana Nedića i marširaju ulicama sa podignutom rukom u klasični nacistički pozdrav...

Mogla bih da ređam unedogled stravične slučajeve ultradesničarskog nasilja i govora mržnje koji ispod vidnog polja javnosti faktički menjaju političku krvnu sliku Srbije, izvodeći iz pomrčine kleronacionaliste i oživljavajući duh ksenofobije koji je ovu zemlju decenijama držao daleko od civilizovanog sveta. I nisu to više samo pojedinačni incidenti, već ambijent brutalnog nasilja u kome živimo, na koji se navikavamo i koji je, nažalost, ohrabren i podstaknut od strane vlasti. Jer, vrlo brzo su nasilnici stekli samopouzdanje i sigurnost da bez straha od kazni mogu da vraćaju ideologiju mržnje.

I kad predsednik države podrugljivo govori o američkoj N1 televiziji, kad bez zadrške kriminalizuje političke protivnike, kad ohrabruje antievropske nastupe, kad televizije tretira kao propagandne štabove, kad pušta ministre da se ostrvljuju na neistomišljenike ili da se svađaju sa vlastima u regionu - on faktički otvara vrata nasilju koje iza toga sledi.

Apsurd je što se tom vatrom igra upravo vlast kojoj su puna usta Evrope, a mir i stabilnost verbalno proklamuju kao najveće vrednosti. I što u toj suludoj, iracionalnoj matematici, po kojoj će obračun ultradesničara i demokratskih snaga doneti politički profit vlasti, izostaje jednostavna istina - ko crta đavola, njemu će se i prikazati. Jadna je uteha što će se na kraju balade vlast naći, oči u oči, sa onima koje je probudila i omogućila, verujući pritom da može i da ih kontroliše. Tu cenu, nažalost, može skupo da plati i celo društvo.