SVETISLAV BASARA - Jaja Marjanova

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Nakon što sam našu jučerašnju kolumnu uredno prosledio redakciji, pade mi na pamet da stari dobri Hegel nije baš uvek u pravu i da ponekad nije „tim gore po realnost“ ako se stvarnost ne poklopi sa njegovim teorijama.

Evo o čemu se radi. Umesto da novinarki CIA televizije N1 na pitanje zašto su joj jaja tako skupa, odgovori po Hegelovom receptu – ti da me pitaš zašto su mi jaja skupa, ti čiji je deda bio lopov, a majka kurva – onomađašnja pijačna snaša se zadovoljila da novindžiki objasni da su jaja samo prividno skupa i da su – ako se uzme u obzir da su kuvana na smederevcu – u stvari prava bagatela.

Ne bih, međutim, rekao da se tu radi o dijalektičkom razvoju pijačnih snaša, skloniji sam da pomislim da je TV kamera značajno doprinela blagočestivosti snašinog jezika i da bi – da je isto pitanje postavila, kako se to stručno kaže, off the air – novindžika prošla gore od drevne nemačke kauneterpartice, što bi naravno, budući da radi za izdajničku televiziju debelo i zaslužila i što bi, pretpostavljam, naišlo na sveopšte odobravanje patriotske javnosti.

Kako već rekoh, pretprazničke sam dane proveo u medijskoj apstinenciji, sledstveno čemu mi je promakla poprilična furtutma koju su izazvali netom publicirani rezultati Gradske komisije za finansiranje projekta u kulturi – ako se to tako kaže – o kojima sam se obavestio tek preksinoć. I to upravo na TV N1.

I – šta sam doznao? Ništa novo iako je među srećnim dobitnicima lepih suma državnih para bilo poprilično „glanc“ novih amaterskih družina i diletantskih udruženja, od kojih su neka registrovana dva-tri dana pre komisionog većanja. Ali upravo ta „novina“ i jeste ono što je staro u čitavoj toj ujdurmi, nadam se da pogađate šta hoću da kažem. Bilo kako bilo, pažnju mi je – u oštroj konkurenciji – zaplenio srećni dobitnik po imenu „Radionica za bojenje jaja“ kome je stručna komisija dodelila, dal 350 dal 450 RSD, ne upamtih, iz čega sam ja – zloslutan kakav sam – izvukao zaključak da se tu radi o rađanju novog srpskog zanata (možda i umetnosti) koji je u stvari stari vrlo srpski zanat, u ranijim vremenima poznat pod imenom zanošenje muda Marjanovih.

Htedoh da odem i korak dalje, da bacim pogled u kristalnu kuglu i da u kugli, među rezultatima sledećeg gradskog kulturnog konkursa ugledam podatak da je pola miliona RSD – budimo široke ruke – dodeljeno „Radionici za sečenje badnjaka i klanje božićnih pečenica“, ali odustadoh, ne zato što bi to bilo preterano fantastično, nego zato što je vrlo verovatno i što – kao i radionica za bojenje jaja – neće, kad „zaživi“, biti ništa novo, jer je sve to, još dok je bilo u fazi ekspres lonca, Kornelijus Kastorijadis do u detalja predvideo u knjizi „Uspon beznačajnosti“.

Bili bi vam zahvalni da podrzite nas sajt tako sto cete otvoriti oglase ispod