SVETISLAV BASARA - Nepostojanost srpske samobitnosti

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Dan za kulturu, koji danas posvećujemo vazda gorućem predmetu – pardon temi – ugroženosti srpskog jezika.

Ne znam da li akademske i amaterske plačipičke koje već decenijama nariču nad ugroženošću srpskog jezika znaju da za, recimo, (poslednjih meseci vrlo popularnu) reč „stabilnost“ postoje čak dve srpske koje polako, ali sigurno izlaze iz upotrebe – „postojanost“ i „stamenost“, da se, takođe vrlo popularna reč – „sistem“ – na srpski može doslovno prevesti (Hrvati su je odavno preveli na hrvatski) kao – sustav (da se ne bi brkala sa „sastav“), da bi nacionalistička svetinja – identitet – kad bi se namaklo pameti i političke volje mogla prevesti kao – istobitnost, a da bismo umesto mrskim turcizmom „kašika“, supu mogli kusati – slovenskom „žlicom“, kao što su naši preci vekovima radili pre nego su dopanuli ropstva.

Već čujem glasove iz Kitaj Goroda i Slavskog Pojasa kako brižno romore: eto ti, on bi da nas – pod maskom jezikočistunstva – pohrvati i pounijati, znali smo mi to odavno, samo ne znamo „po čijoj naredbi i ko to plaća“. Ostavimo finansijskim policajima da istraže tajanstvene tokove mojih astronomskih honorara – mada držim da bi psihijatri postigli bolje rezultate – pa zapitajmo kitajgorodske jezikoslovce nisu li u protivurečju – pardon, kontradikciji – sa sopstvenom teorijom saglasno kojoj na tlu – pardon, teritoriji – bivše Jugoslavije postoji samo srpski jezik, besramno pokraden od strane zlobnih suseda i nazvan raznoraznim nesrpskim imenima.

Ne bi li otuda izbacivanje „kašike“ i uvođenje „žlice“ u jezikoopticaj bilo zapravo vraćanje otetog? I to otetog od samog sebe. Bi, jašta bi, samo ne bi imalo političku i pjesničku prođu jer za tako nešto ne bi bilo potrebno sablju potezati i (tuđu) krvcu proljevati, bilo bi dovoljno obrazovati – pardon, formirati – odbor (pardon, komisiju) ili državno telo (kakvo, recimo, ima Nemačka) sastavljeno od jezikoznalaca neusijanih glava, pisaca i pesnika, koje bi strpljivo, bez buke i besa, radilo na ponovnom posrbljavanju i slovenizaciji srpskog jezika srozanog na nivo politikantskog bananskorepubličkog esperanta.

Tako mic po mic dođosmo do teme naše današnje kolumne. Ovako kako ja držim da bi trebalo da se radi, u Srbiji se već radilo, samo je zaboravljeno. Radilo se tako – i davalo sjajne rezultate – sve dok srpsku stvar u svoje ruke nisu uzeli podnrednici, apisi, tankosići, pašići (kažu da je Pašić muku mučio s padežima), rankovići, miloševići, referendumski lopovi i – uopšte – plejada divnih srpskih stvorenja koja su mislila da mogu sačuvati suverenitet nad bilo čim, a da za njega nemaju sopstvenu reč – iako je u stvari imaju, „samovlasnost“ – i da bilo gde mogu ući sa našim „identitetom“, u kome je naš samo pridev „naš“, dočim je reč uvezena. Mislite i o tome iako je odavno već kasno.

Bili bi vam zahvalni da podrzite nas sajt tako sto cete otvoriti oglase ispod