SVETISLAV BASARA - Nesveto svetosavlje

Svetislav Basara, odlomci iz rukopisa ''Atlas pseudomitologije''

Govoriti o „stilovima“ u hrišćanstvu, samo po sebi je izraz nepoznavanja ili, pre, neobaziranja na temelje hrišćanskog učenja. Hrišćanstvo je univerzalna religija koja – u naše vreme, doduše, uglavnom na papiru – ne pravi razliku između „Jevreja i Jelina“, a kamoli između partikularnih, nacionalnih (nacionalističkih) „stilova“, sledstveno čemu je „nacionalizacija“ hrišćanstva u teološkom smislu jeres, a u političkom smislu – fašizam slovensko-pravoslavnog, „stila“ koji će Vladiku Nikolaja navesti da u nacionalističkoj zaslepljenosti (i gordosti) napiše sledeću rečenicu: „I evo, on je (Adolf Hitler) došao na ideju sv. Save i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvažniji posao koji se priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.“ Označiti svetog Savu kao preteču nacizma – ideologije koja je prezirala i pravoslavlje i svetost i Slovene – bilo je znak apsolutnog gubitka duhovne i moralne orijentacije koji će vrlo brzo početi – i do dana današnjeg neće prestati – da rađa svoje gorke plodove.

Sama reč „svetoslavlje“ na prvu loptu miriše na tamjan, zvuči mistično i drevno; reklo bi se – na prvo slušanje – da potiče iz daleke prošlosti; u stvari, ono još nije napunilo ni sto godina i potpuno je proizvoljna izmišljotina jednog ambicioznog međuratnog prote.

Reklo bi se, takođe na prvo slušanje, da je to nekakva konzistentna doktrina, u stvarnosti, međutim, to je samo nekoliko izanđalih rečenica o tome da bi Srbi trebalo da poštuju Svetog Savu i da slede njegov primer.

Pre nego što se upustimo u podrobnije razmatranje svetosavlja i posledica proisteklih iz njega, pogledajmo – koristeći nekoliko nasumičnih citata iz Čajkanovića – kako narodno predanje svetosavskih Srba vidi svog uzora, Svetog Savu.

„Sveti Sava je“, kaže jedna narodna priča, „prokleo i upropastio svog psa, za koga se izrikom kaže da mu je bio veran i da se od njega nije odmicao, samo zato što kad je svetitelj džinovskim korakom zakoračio s jednog brega na drugi, nije i sam uspeo da učini tako veliki skok, već se stropoštao u dolinu“. Nije to kraj svetiteljevim nepočinstvima. Sava je, kaže sledeća priča, „jedno ni krivo ni dužno čobanče pretvorio u psa samo zato što je ležeći jelo“. Idemo dalje. „Neki seljaci iz sela Breška behu iz nestašluka namazali magarca svečevom crnom bojom, zbog čega je Sveti Sava prokleo celo selo da se više ne množi, tako da seljani od tada nose samo crnu odeću.“ Ako su seljaci nagrabusili, ni varošani nisu bolje prošli jer je gnevni svetac „prokleo čitavu jednu veliku varoš i učinio da propadne u jezero. Samo zato što mu je neko iz te varoši sakrio rukavice“.

Osim što su materijal za dubinsku psihoanalizu, navedeni citati svedoče o ukorenjenoj težnji Srba da sveto srozaju u blato, a da sakralizuju profano, što će – u svojoj najrazornijoj i najgrotesknijoj formi – pokuljati na svetlost dana tek krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka.

Svetosavlje u suštini jedva da ima veze sa pravoslavnim hrišćanstvom, ono je primitivna politička doktrina koja će poslužiti kao ideološka osnova za profašističke pokrete koji su u Srbiji između dva rata nicali kao pečurke posle kiše; ono je – kao i većina lažnih srpskih mitova – toliko fleksibilno da je vladici Nikolaju pošlo za rukom da ga poveže sa nemačkim nacizmom – u kome je vladika video spasioca tradicionalnih vrednosti – kao što je generalu Milanu Nediću Kosovski zavet poslužio kao opravdanje za čin veleizdaje. Sam Sveti Sava, uprkos činjenici da je bio otšelnik i asketa – i da mu je uplitanje u politiku, mirenje na krv i na nož zavađenih srpskih velikaša verovatno bio krst i muha duhu – predstavljen je kao neka vrsta školskog revizora i nacionalnog društveno-političkog radnika.

Svetosavlje – kao uostalom i drugi srpski mitologemi – radi na „podrazumevanje“, ono je deo je mnogo većeg sistema znakova – kodnih reči – čiji sam pomen u prosečnom Srbinu izaziva osećanje poštovanja, umilenja i ponosa, a da u stvari niko i ne zna šta je u stvari to što poštuje i čime se ponosi. Zajedno sa mitologemima za svaku priliku, društvene tokove u Srbiji regulišu (i kanališu) mentalna strašila, poput Katoličke crkve, Evrope, zapada uopšte i mitološki mamci, kao što su, među ostalima, „istok“ i Rusija.

U toj beživotnoj istoricističkoj kaljuzi, u kojoj se događajima ne dozvoljava da prođu – ne u smislu da budu zaboravljeni, nego u smislu da budu postavljeni na svoje mesto u sledu istorije – u kojoj se minuli događaji održavaju i veštačkom životu i gomilaju u sadašnjosti, u kojoj se guranje prstiju u rane iz uvek sveže prošlosti i podsećanje na preživljene katastrofe, shvata kao vrhunac patriotizma, naprosto nema mesta za budućnost. Nepovratno zaglibljena u prošlosti, Srbija neprestano lebdi u sferi iracionalnog i neprestano se vraća na početak. Ta se nestvarnost – u kojoj postoji narod, ali u kojoj ne postoji društvo, što će reći zajednica slobodnih ličnosti – prikriva čestim promenama ustava i raznoraznim reformama, od kojih je svaka neuspešnije od prethodne. 

Bili bi vam zahvalni da podrzite nas sajt tako sto cete otvoriti oglase ispod