SVETISLAV BASARA - Prolaznost oduveka

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Nemam nikakvih iluzija da će naša današnja teorija iskopati rupu u koju bi se srpska politička stvarnost mogla strmopizditi ali budući da se sve ubrzanije strmopižđujemo u rupetinu nestvarnosti koja strpljivo čeka da mitska teorija upadne u nju, nije zgoreg da je podastremo srpskom narodu i senatu, kao jednu od mogućih tema za „unutrašnji dijalog“.

A tema je kosovski problem u svetlu teorije hronopolitike. Krenimo od početka. Dubinski posmatrano, političke i kulturne elite XIV veka nisu spičkale onoliko ljudstva, materijala na oslobađanje „južne srpske teritorije“ da bi zagospodarile određenom teritorijom, nego da bi restaurirale jedno zauvek prošlo vreme u kome je – saglasno Panteliji Srećkoviću i savremenim nastavljačima njegovog lika i dela – teklo mleko i med i u kome se jelo zlatnim viljuškama, dok su Barbarosa & Co kidali meso prljavim prstima. Znate priču.

Mitovi – svejedno da li su autentični ili lažni – uvek govore o nekom zlatnom i junačkom dobu i kao takvi lako zagospodare kolektivnim nesvesnim stičući ogromnu moć mobilizacije, to je tako oduvek i svuda i to, štaviše, uopšte nije loše; nevolje nastaju tamo gde se ne pravi razlika između mita i stvarnosti, a naročito – slučaj Kosova – kada se stvarnost pokaže neuporedivo manje „zlatnom“ od mita.

Nakon zaposedanja Kosova, videvši da je „kolevka srpstva“ u stvari zapuštena, siromašna i čemerna zemlja – u kojoj nema ni aluminijumskih, kamoli zlatnih viljuški – oslobodioci su Kosovo promptno gurnuli pod tepih i trijumfalno se vratili u Beograd računajući da će – malo milom, mnogo više silom – Albanci s vremenom postati Srbi, a posle ćemo videti, nešto će se već dogoditi. Tako se to u Srbiji radi. Videste li onomad?

Nemojte imati nikakih iluzija, to je doslovno bila (a kako vidimo i ostala) kosovska strategija Beograda. Kao što je i onda i danas, izuzimajući nekoliko kasarni i žandarmerijskih stanica (od 1999. nekoliko srpskih opština), jedini garant ostanka Kosova pod suverenitetom Srbije bila floskula – „Kosovo je oduvek bilo i zauvek će biti srpsko“.

„Oduveku“ je, naravno, rok trajanja polako isticao, Albancima to nije promaklo, pa su – kada su u jednom trenutku svog dijalektičkog razvoja dokonali da na Kosovu nema nikakvog DRŽAVNOG, nego samo žandarmerijskog, nacionalnog i mitološkog, dakle čisto fikcionalnog suvereniteta, mic-po mic uspostavili sopstveni, treba li reći „lažni“ ali koliko-toliko funkcionalan. U međuvremenu „oduveka“, posle svih pičvajza, Kosovo se pretvorilo u crnu rupu koja, na podobije svoje astronomske sestre, usisava i u ništavilo sprovodi ono malo vremena, stvari, a bogme i ljudi, koji su preostali Srbiji. Sledi pitanje od milion poklon paketića: može li se tu šta učiniti? Mrka kapa. Nema vremena. Ali šta nas boli Crven Ban. Jači smo od sudbine.

Bili bi vam zahvalni da podrzite nas sajt tako sto cete otvoriti oglase ispod