TEOFIL PANČIĆ - Politika počastvovanja

Godina je 1990, možda i 1991, Nikolić Tomislav i Dragica, još onako pomalo provincijski ukočeni i smerni u susretu s velikom varoši, stoje na kalemegdanskom vidikovcu, Dragici vetar mrsi nestašne natapirane uvojke, a Tomislav joj ćućori: "Vidiš, Draginja, I have a dream: jednog dana, sve će ovo biti naše! I stanovaćemo u kući iz bajke usred guste dedinjske šume! A onamo niz Savu će da imamo lepu vikendicu! A ja ću da budem predsednik države! I ljubiću se muški s jednog Putina, koji će isto da bude predsednik države, ali mnogo veće! I će se slikamo s jednog mršuljavog crnca koji će neko vreme da bude najjači čovek na svetu! A ti ima da budeš čuvena dobrotvorka, pa još i počasna članica Udruženja likovnih umetnika Srbije!"

Dragica ćuti, smeška se zagonetno, milo joj sve što čuje, ali opet i misli kako je njen zevzekasti Tomislav pravi zanesenjak, kad krene da sanjari ne ume da stane: ajd’ i to za predsednika, i za vikendicu, i za dedinjsku rezidenciju i za crnca i sve po redu, ali da će ona jednog dana kad njen Tomislav postane neko i nešto da bude priznata likovna umetnica, pa makar i počasna – što je mnogo, mnogo je...

Ipak, znao je čiča Toma šta govori tog vetrovitog dana, objašnjavajući ženi zašto je odlučio da batali komunalu i da se upusti u bavljenje politikom. Stvarnost koju mi danas živimo ostvarenje je njegovog sna, njegovog i mnogih njemu sličnih, a mi smo u tom snu zatečeni i zatočeni kao sporedna lica, podstanari, sirotinja raja, kmetovi i uslužni bašibozuk. Kao nevoljki solidarni finansijeri njihovih opredmećenih fantazmagorija.

Aferica koja prati otkriće portala Kaleidoskop o "počastvovanju" nadobudne ikonorestauratorke Dragice N. članskom kartom ULUS-a, a u znak zahvalnosti narečenog udruženja za njenu finansijsku pomoć (kao da je te pare sama zaradila, ona ili njen muž, kao da nisu naše?!) u neku je ruku pravi znak vremena. Jer, struktura "počastvovanih" u jednom društvu uvek je pravi prikaz tog društva. I govori o njemu sve što bi ono radije da prećuti; samo je potrebno te znakove pored puta pažljivo iščitavati.

U tom istom društvu, takvom kakvo je, to jest, kakvim su ga napravili uz naš pristanak, dopuštenje ili bar neoprostivu nemoć, to je sasvim normalno, a ništa manje nije normalno ni da Vučelić Milorad, lice od ranije odlično poznato organima negonjenja, dobije nekakvu nagradu "za životno delo". Neko će, ogrezao u inerciji ranih godina XXI veka, reći da je to "skandalozno", ali to je koješta. Skandalozno je da Vučelić, takav kakav je, bude direktor i glavni urednik Novosti, štampanog mastodonta u delimičnom vlasništvu države. Ne, zapravo ni to nije skandalozno nego je normalno, a skandalozne su društvene i političke okolnosti u kojima je to normalno. Društveni okvir je taj koji je važan, i moramo da pazimo na to kakav je; kada jednom dopustimo, ili čak pripomognemo, da se postavi fundamentalno pogrešan i nakaradan društveni okvir, bespredmetno je moralisati nad tim šta sve unutar tog okvira džiklja i šiklja.

U vreme kad je bračni par Nikolić sanjario o ULUS-u, a novobeogradski navijački klipeta maštao kako na Rosinanti trijumfalno ujahuje u Viroviticu, Vučelić je Milorad već uveliko bio vidljivi član društvenog establišmenta, mada više onako tercirajući sa strane. Dugogodišnji novinar, urednik, publicista, polemičar, kritičar, levičar, šesetosmaš, Jugosloven, Srbin, marksista-lenjinista, pravoslavac-svetosavac i šta god je već trebalo, tzv. Vučela je bio kao nekakva sveprisutna energija bez hranjive ili grejne moći, lutajuća bengalska vatra raznih ideologija i čaršijskih ideoloških štabova. Sećam ga se dobro iz celih osamdesetih, višekratno sam pokušavao da iščitam njegove dosadne kupusare ("Argumenti protiv neutralnog" i slično), i probijao se bez pravog razloga i motiva kroz njegove borbene, ali nedarovite, isprazne, u osnovi suvoparne članke. Čovek je, naime, beznadežno nedarovit pisac. Ipak, njegova ga je društvena probojnost na koncu dovela u najelitnije medijsko društvo tog vremena, u neponovljivi NIN iz poslednjih "predmiloševićevskih" godina. To je bio uspeh koji je ujedno bio i zla kob: novinar se meri po snazi teksta, a kako jedan do zla boga netalentovani bukač opšte prakse da zablista tamo gde su pisali Tirnanić, Tijanić, Grizelj, Mandić, Vlajčić?! Od toga vajde nije moglo biti. Zato je kanda i Vučelić, nekako u ono isto vreme dok su Tomislav i Dragica sanjarili po Kalemegdanu – ma, zapravo još koju godinu ranije: M. V. je ipak bio jedan od medijskih prvosveštenika epohe propadanja u koju je Srbija oduševljeno jurnula 1987-88. – rešio da se prešaltuje na pravu igru: na moć. I da u tome ne bira sredstva. Da služi najgorima, u najgore svrhe, najgorim sredstvima, i ne obazirući se ni na šta. Od tada nije prestao to da čini: sve sa onoliko, hm, violentnog šarma i probojnosti koliko mu je Bog udelio dok je dežurao po Crvenki. I to je, biće, to njegovo životno delo. Pridružujemo se čestitkama.

I to su, te vučele i te dragice, istinski predstavnici društvene elite po meri tzv. vučićevske Srbije. Zato tako izgledaju naše novine i televizije, skupštine i opštine, univerziteti i ulice. Politika počastvovanja nije, dakle, eksces i incident, i besmisleno je nad njom se zgražavati: ona je tačno onakva kakva ovakvom društvu pripada. Kome je do bolje elite, neka gradi bolju Srbiju, ovoj je ovako baš potaman.

Bili bi vam zahvalni da podrzite nas sajt tako sto cete otvoriti oglase ispod