Vulin se ponovo rađa

Ljubomir Živkov, Peščanik.net, 22.03.2018.

Priroda je proigrala poverenje Predsednika Srbije i može ga povratiti samo udvostručenim rađanjem novih podanika, u tome će joj država Srbija pomoći, ali će je i nadzirati, kao što nas nadzire MMF, koji nama pomaže. Predsednik svakog jutra ima stotinu i sedam duša manje nego kad u sitne sate nevoljko polazi na kratak državnički počinak; to ga truje i izjeda: kako da se raduje višku u budžetu, nezabeleženom u novijoj evoluciji, ako svakog jutra gubi stotinu i sedam štićenika!

&

Država ne krije zašto su joj novi naraštaji hitno potrebni, to su budući glasači, budući vojnici, budući poreski obveznici, budući članovi vladajuće stranke, a svi zajedno ćutljiva, mrka i stalna pretnja svima koji nam ne misle dobro, našim znači karadušmanima koji u ovaj mah još trljaju zadovoljno ruke gledajući kako bela kuga besplatno radi za njihovu stvar.

Glavešinama je dakako žao i što umiranje uzima toliko maha (ako se tako može reći), ali budimo iskreni, to su mahom penzioneri, našto starce i samrtnike zadržavati, neka priroda, bolesti i oskudacija čine svoje, naše je da nove naraštaje izmamimo što pre: država bi da bude kao oni topli dani koji u početku februara namame silne voćke da procvetaju. To planira da postigne novcem koji će deliti novim roditeljima kao što još nijedna vladajuća klasa nije činila.

&

Srbija nije u ratu, učio nas je lično Sloba, prkoseći našem razumu, našim čulima i našim srcima, Srbija nije ni sada u ratu, ali čovek nikad ne zna kad tačno počinje i dokle će trajati predratno doba, ono je kao mladost ili zdravlje, postaneš ga svestan onog momenta kad se završi tj. kad te napusti. U ratu su, kad bi zagustilo, kajzer, firer, kralj, sultan i sl. ukazivali poverenje i starijim podanicima, trećepozivcima, ali su štrpkali i sa druge obale: mobilisali bi još maloletnu momčadiju sa smešnim nausnicama, sa sićušnim, dečačkim grudnim koševima i tankim šijama, e, kod nas izgleda da je stanje kao kad se počne gubiti rat, samo što bi naši da rezervu popune iz budućnosti, upinju se da požure i učine što masovnijim dolazak budućih naraštaja, a smisao svih tih budućih života jeste da posluže državi onako kako ovoj bude u istorijskom trenutku potrebno i zgodno.

&

Kad smo pravili naše SAO Krajine u Hrvatskoj, jedan od naših vođa kazao je da će, bude li referenduma, glasati i mrtvi (Srbi), to je zvučalo pesnički i kako bih rekao pansrpski, ali nije baš uspelo, i dok su se naša braća oslanjala na groblja, stratišta i jame, savremena Srbija kuje planove sa svojim još nerođenim državljanima, a čiji se pun odziv očekuje već od iduće kalendarske i fiskalne godine.

&

Jer. U bitku za natprirodni, naručeni priraštaj uključiće se i Vojska Srbije. Armija je toliko puta pomogla kad su poplave bile u pitanju, klizišta, zemljotresi, ili šumski požari, sad će opet da priskoči u pomoć, jer je nerađanje dostiglo razmere elementarne nepogode.

U vreme kad sam bio u vojsci pričalo se da nam naši nadređeni u svaki obrok sipaju brom, sad će mrska hemikalija biti komisijski uništena, ili prodata armiji u čijoj je državi prirodni priraštaj prekomeran, ali pozabavimo se na trenutak jezikom ministra odbrane.

&

“Kao što je predsednik Srbije i vrhovni komandant vojske rekao – vlada bela kuga i ne rađa nas se dovoljno, što je jedan od najvećih problema u Srbiji“. Ministar odbrane govori u množini (kao kad imperator sroči kakvu darovnicu: “Mi, Konstantin…”). Šta znači “ne rađa nas se dovoljno”? Bi li ministar blagoizvoleo iznova se i sam još koji put roditi? Prevedimo ovo u jedninu, jer ono što važi za klasu mora važiti i za svakog ko je njome obuhvaćen: “Vlada bela kuga i ne rađa me se dovoljno!” Prilično suludo, zar ne?

Glavešine vole množinu i vole trajne glagole (naš je vođa godinama negovao odurnu uzrečicu “oni koji su ubijali našu decu”): množini pribegavaju i kad besede o događajima kojima oni sami nipošto ne mogu biti obuhvaćeni, a to je proces ponovnog rođenja (ili rađanja).

Evo još jednog bisera iz ušne školjke ministra odbrane: “U skladu sa naređenjima (predsednika Vučića) i Vojska Srbije se uključuje u aktivnu borbu za povećanje nataliteta. I Vojska Srbije, kroz svoje mogućnosti će učiniti sve da se više rađamo…”

Nije dakle bila greška ono za šta sam se ja zakačio: u bliskoj budućnosti će se, zahvaljujući merama predsednika Republike, i sam Vulin sve više i više rađati, sve češće, sve brže, sve bolje!

Poneka rečenica može biti gramatički (sintaktički) održiva, a da nema nikakvog smisla, ali ono što je nemoguće i neistrpljivo u jeziku, ne može imati nikakvo uporište u logici, to je nešto što obitava s onu stranu stvarnosti i istine, ja bih rekao.

&

U “Šovinističkoj farsi” (još čujem razvučeni bariton Josifa Tatića) pijani Srbin kaže pijanom Hrvatu: “A što si me klao, kad god si me stigao…” Mene, dakle, lično, ti lično, i ne jednom, nego kad god ti nisam uspeo umaći… U farsi možeš da umireš višekratno, i stalno, izvan pozorišta se jednom rodiš i jednom umreš, ali naši izabrani predstavnici, za koje je ovo doba zlatno doba, žele, gle, da se sve više rađaju, pa rađajte se, koliko vam drago, vi ste naša sunca.

Bili bi vam zahvalni da podrzite nas sajt tako sto cete otvoriti oglase ispod