SVETISLAV BASARA - ''Politika''

Svetislav Basara, odlomak iz romana ''Yugonostalghia''

Istog onog trenutka kada sam na kasi benzinske pumpe u Šimanovcima kupio primerak Politike, ono malo dobrog raspoloženja nestalo je kao rukom odneseno i ustupilo je mesto sumornim mislima u koje zapadam uvek kada se – po službenoj dužnosti – latim prelistavanja Politike.

Vrhunac pritvornosti i pokvarenjaštva, paroksizam palanačke dvoličnosti, eto to je Politika, najstariji dnevni list na Balkanu, pomislih. Ako je išta naučila tokom svog stogodišnjeg izlaženja – pomislih odmah potom – a za sto godina je morala nešto naučiti – Politika je naučila kako da izmuze pare od sirotinje, kako da zaseni prostotu i da obmane prostake, pa čak – kada joj krene – i osobe od kojih se ne bi očekivalo da nasednu na Politikine bljuvotine, zbog kojih se Gutenberg zacelo prevrće u grobu. S razdaljine od četiri-pet metara, pomislih, dok čovek prilazi trafici u nameri da straći pare na primerak Politike, Politika zaista liči na prave novine, s razdaljine od četiri metra gotovo da nema nikakve razlike između Timesa, Frankfurter Algemeine Zeitunga, Financial Timesa i Politike, pomislih potom, ali čim se čovek malo pažljivije udubi u Politikin sadržaj, momentalno mu pukne pred očima da osim solidnog grafičkog dizajna, u Politici ništa drugo nije solidno, još manje ozbiljno, i da je u Politici, zapravo, sve starački dementno, impotentno, zlobno, nemoćno, pritvorno i lažljivo. Osim što se hvali svojom poodmaklom starošću, Politika se besramno razmeće i svojom navodnom objektivnošću, i to razmetanje, kao i sve druge Politikine mahinacije, ima odličnu prođu u srpskoj javnosti, ponajpre zbog činjenice da polovina Politikinih čitalaca nema predstavu šta reč objektivnost uopšte znači, a potom zato što u Srbiji, a posledično i u Politici – u stvari, obrnutim redosledom – osim činjenice da Srbija postoji i da je biti Srbin vrhunsko dobro – nema nikakvih drugih činjenica i nikakvih drugih kriterijuma. Srbi su trajno fascinirani činjenicom da Srbija uopšte postoji, tako mi je rekao pokojni Đinđić jednom prilikom, dve ili tri godine pre nego što je javno pogubljen u centru Beograda. Osim (donekle) impresuma i rubrike In memoriam, u Politici nema apsolutno ničeg istinitog. U Politici je sve – uključujući i ukrštene reči, u kojima se kao na pokretnoj traci smenjuju od upotrebe već načisto pohabana imena uglednih srpskih ličnosti iz svih oblasti života – školski primer najogavnijeg novinarskog laganja i besramnog dupeuvlačenja koje ne preza od toga da na mig srpskih političara belo predstavi ne kao crno, već kao narandžasto, a crno ne kao belo, nego kao ultramarin. Ljubitelji Politikine zaglupljujuće enigmatike iz iskustva znaju napamet rešenja ukrštenih reči za čitavu godinu unapred i iz toga izvlače zaključak da su pametni, a daleko su od pameti, samo su napamet naučili gomilu gluposti.

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod