Dragan Velikić - Za goru Srbiju

Dragan Velikić, tekst za nedeljnik NIN

Danas poštar u Celju živi bolje od univerzitetskog profesora u Kragujevcu, a službenik u Daruvaru od lekara u Leskovcu, a to što političko-estradni mafijaški sloj kod nas živi bolje neko ikad, i podiže prosek, nešto je sasvim drugo

Koliko puta smo čuli kako se u svim bivšim jugoslovenskim republikama, danas nezavisnim državama, gore živi nego u doba socijalizma. Sa izuzetkom Slovenije, u kojoj tu mantru upražnjavaju samo sledbenici Titove štafete, skupine koja polako izumire.

Ko god je tokom poslednjih desetak godina bio u Hrvatskoj zna da to jednostavno nije tačno. Počev od kvaliteta asfalta nakon graničnog prelaza Bajakovo. Zašto su rupe i džombe na putu siguran znak da smo stigli u Srbiju? I kako to da je danas nemoguće na hrvatskim cestama videti krntiju? U Srbiji se godinama grade deonice od nekoliko desetina kilometara, koje tako moćno nazivamo koridori. Neki tuneli nisu asfaltirani, već se vozila truckaju po golom betonu. Za to vreme u Hrvatskoj su izgrađene stotine kilometara auto-puteva, podignuti vijadukti, probijeni tuneli, i to u brdovitom području. Neće biti da je saobraćajna infrastruktura našeg suseda Potemkinovo selo. Možemo li da uporedimo standard običnih građana u Rijeci ili Samoboru sa onim u Nišu ili Kikindi? Možemo, ali na štetu Nišlija i Kikinđana. Ili, Varaždin sa Kruševcem? Ili, Delnice sa Kuršumlijom? Doći iz Srbije u Hrvatsku je kao preći iz vagona drugog razreda u prvi.

Ne zanima me šta kaže statistika, već ono što vide moje oči. Mada, statistika govori ono što mi očevid potvrđuje: raspon u bogatstvu između Hrvatske i Srbije se neumitno povećava. Jeste, i u Hrvatskoj su političari korumpirani, dešavaju se pronevere, izbijaju afere, mnogo je ljudi bez posla, itd. Običan svet će tamo često reći kako nema razlike u standardu između njih i nas. A kada uporedi cene na njihovim tržnicama sa onima na našim pijacama, skoro da poželi da se odmah preseli u Srbiju. Naravno, zadržavši svoje duplo veće plate i penzije.

Međutim, koliko god ekonomska situacija u Hrvatskoj nije dobra, posebno u poređenju sa većinom zemalja Evropske unije, postoji onaj minimum koji je daleko iznad siromaštva koje vlada u Srbiji, i u zemljama Zapadnog Balkana. A to što političko-estradni mafijaški sloj kod nas živi bolje neko ikad, i podiže statistički prosek, nešto je sasvim drugo. Uostalom, po tom osnovu podiže se prosek i u Hrvatskoj.

Poslednji put je običan građanin Srbije beležio pozitivan ekonomski saldo u vreme kratke vladavine Ante Markovića, kada su mnoga srpska domaćinstva zamenila dotrajali televizor i belu tehniku. Ipak, nisu imali tu sreću da kao Hrvati i Slovenci legalno kupe strane automobile bez carina. Da li su tako naši budući susedi stekli prvobitnu akumulaciju kapitala, te zato danas poštar u Celju živi bolje od univerzitetskog profesora u Kragujevcu, a službenik u Daruvaru od lekara u Leskovcu?

Naš pad je konstanta. Jedini pozitivan saldo koji upisujemo je da povremeno padamo sporije. Ali, padamo. Međutim, naš predsednik i svita oko njega, ne prestaje da ponavlja da smo lider u regionu. Možda, ali u negativnom smislu. I još nešto. U tom našem regionu već pet godina nema Hrvatske. Zašto je to tako duga je priča sa mnogo verzija, međutim, jedino što se broji, i što je nepobitna činjenica jeste da od 1. jula 2013. Hrvatska igra u Premijer ligi, i ne pravi više društvo Srbiji, Bosni, Kosovu, Crnoj Gori, Makedoniji i Albaniji u nižerazrednoj regionalnoj ligi.

Problem je sa Srbijom što je ovde uvek loše. I kada su od sredine devedesetih godina prošlog veka zemlje sa kojima se poredimo više od jedne decenije beležile konstantni privredni rast mi smo uspeli da uđemo u rat protiv NATO-a jer smo dopustili da nas umesto političara vodi razbojnička družina. Nakon te katastrofe sve stranke su se izređale na vlasti, ne prestajući da upražnjavaju korupciju i pljačku. Za to vreme pamet je odlazila iz Srbije. To se najbolje videlo na svakim sledećim izborima.

Najveći problem srpskog naroda je patološki visok prag tolerancije prema vlasti koji je stekao kroz istoriju. Jedino što znamo jeste da se delimo po strankama i međusobno svađamo. Albanci na Kosovu su čitav školski sistem uspeli da izvedu u ilegali. Poljaci, Grci, Italijani i Španci dobro znaju šta je solidarnost. Šta smo MI? Očigledno upravo ovo što živimo.

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu