Srpska porodica Adams

Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 9. 5. 2018.

Dok je bio predsednik države, Tomislav Nikolić nije štedeo ordenje. Malo je gostiju koji su uspeli da izbegnu njegovu napadnu milost: tri poljupca po tri puta, i parče metaloida sa lentom. Kovnica novca i drugih metala uvela je treću smenu za njegove posebne potrebe. Priča se da nije odlikovao samo goste, nego i pakovao da ponesu u svoje egzotične krajeve: „Na, izvoli, lebarnik ti lebov, evo šiše tomovače i pet–šes’ medalja pride sa pribadačama, za da podeliš po familiji!“

Ma koliko grčevito se trudio da odbaci svoju lumpenproletersku prošlost, i zaboravi nepismene godine koje su mu pojeli pokojnici, tek je u naslednicima dobio penzionerski malograđanski obol. On je primer kako se u Srbiji uspeh može postići zlim trošenjem male pameti, ali tek je posle pada u senku svog histeričnog političkog sina ili pastorka, svejedno, postigao da njegov biološki sin učini ono što on ipak nije stigao: da odlikuje Dragicu Nikolić. Tačnije, njenu mračnu fondaciju, koja je od nekadašnje prve dame neodvojiva. Rekoh mračnu, pošto se u vezi sa tom misterijom ne znaju bar dve stvari: Ko je davao pare? Gde su pare koje nisu otišle nigde?

Prizor u kome sin odlikuje majku ne može se videti ni u staleškim državama, ni u verzijama privatnih, dinastičkih vladavina. Ne može se videti nigde gde umesto slavljenog prostaštva, vladaju stil, dobro građansko vaspitanje i osećanje za meru.

Gospođa Nikolić je postigla da joj suprug postane predsednik države, a sin gradonačelnik Kragujevca. To je više od vrhunca za familiju mediokriteta, koji ni po čemu nisu bili dostojni onoga što su dobili. Ali, svakako bi hteli još. Da li je to običan, primitivni, provincijalni nepotizam, ili nešto mnogo gore, deo haotičnog sistema vladavine, na primer.

Nikolići su ekstremno bogati, i mogu sebe da smatraju višom klasom. Možda čak visokom. Nikolići visoka klasa? Da, tako je to u Srbiji. Njihov imetak je tajna, kao što je tajna kako su sve to postigli. Kako su sticali? Da li je to samo politika, ono što se iz njenih pogodnosti može izmusti, trgovina uticajem ili korupcijska distribucija moći. Naravno, dok je moć postojala. Za svog priprostog podanika iz Kragujevca, Šešelj je rekao: „Toma je u Beograd došao sa jednom rasklimatanom zastavom 128. A sada je jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji!“

Nikolić se uzdizao čitajući Šešeljeva sabrana dela. Nikada nije stigao da ih pročita. To niko nije postigao. U ovom času, pred dnevnom slikom svog mahnitog učitelja, Nikolić se doima kao prevejani gedžovan maskiran u gospodina. Ali to je samo privid. Kao što je zabluda da je Vučić ipak raskrstio sa njima i ostavlja ih da se zlopate, svaki sa svojim sudnjim mukama.

U stvari, tu nikakvih unutrašnjim mučenja, niti rasprava sa savešću nema. Svi su oni uvereni da rade prave stvari: Šešelj da nije završio svoju pogromašku misiju smrtonosnog klovna, Nikolić da mu pripada sve ono što još nije dobio. Vučić, da je njegovo sumorno kumstvo ipak neuništivo, i da je on mladi don, gospodar svoje užasne prošlosti – čuvar zajedničkog mraka. Samo je na njemu da spreči da neko neoprezan ne upali svetlo i prikaže ruglo na vrhuncu raspadanja.

Vučić rado neguje sve privide o tome da se izvukao iz radikalske ludačke košulje, i da može slobodno da poleti, ne obazirući se na ono što ga je stvorilo, ali pomno čuvajući svoje tvorce. Bez njih, on bi bio ubogi sirotan, jadnik lišen korena i sećanja. On ne može niti želi da se otrese sebe iz vremena u kome je bio ono što zaista jeste i sada. U suštini, to je nerazdvojna sijamska trojka, sa zavezanim crevima i drugim zajedničkim organima, i sa istovetnim umom, koji je konačno zaliven betonom.

Vučić je pustio Tomu da radi poslove koji nikome nisu potrebni, zabranio istragu o putevima inficiranog novca prema Dragičnom fondu. Dozvolio mu da uzurpira državnu vilu, da dosađuje Kinezima sa budalastim predlozima o rečnom prokopu Beograd-Solun. Dopustio je mlađem Nikoliću da devastira čitav jedan grad, i pretvori ga u onu vrstu provincije koja je u vrhove vlasti izbacila upravo ćaleta Tomu, mastera lopate.

Bez reči je posmatrao Šešeljeva orgijanja i nove zločinačke pretnje, pokazujući da ima razumevanja za sve što on govori, ali mu se ipak neće pridružiti. Neće odmah. Samo će delegirati Nebojšu iz Beograda, da blokira stvar. I Nebojša je blokirao, ali je Šešelj ipak junak svog nauma: navukao je čitave kordone na svoju golemu mešinu, odigravši savršeno rđavo smišljenu zabludu: da je režim protiv njega.

Naravno da nije, jer je vojvoda deo vlasti, onaj važni šraf koji pomno podmazuje mehanizam za očuvanje neotklonjive zle ćudi. Da, to smo mi, srpski radikali! Ili naprednjaci, sasvim svejedno.

Lebdeći iznad stvarnosti, ostavljajući svoje političke pretke da budalasaju po Srbiji i čuvaju mu vlast pošto se svima čine još gorim od njega – predsednik SNS-a je malo u Istanbulu, malo u Moskvi. Priča se da je skoknuo i do Rima, gde se bez telohranitelja, kako kaže, sreo sa ekstremnim hrvatskim navijačima. A oni su mu, prema ličnom svedočenju rekli: „Svaka ti čast, imaš petlju veću nego svi drugi ovamo!“

Šta nam ostaje, nego da slavimo hrabrost naprednjačkog predsednika, ako je već on prvi počeo da je slavi. Kad se vrati, čekaju ga Sarapa i Marić, da im se ispoveda, ispriča kome je šta rekao, koga je molio a kome odbrusio, drže li ga još nesanica nejelica i grčevi. I da svima pokaže tu huligansku petlju, ako mu je zaista veća od svih drugih petlji u susjedstvu.

Bili bi vam zahvalni da podrzite nas sajt tako sto cete otvoriti oglase ispod