DRAŽA PETROVIĆ - Exit na izlazu

Draža Petrović, kolumna za dnevni list ''Danas''

Na ovogodišnjem Exitu bio sam „bejbisiter“ dve devojčice uzrasta 17 godina koje su na „tvrđavi“ bile prvi put.

Tamo sam sreo još nekoliko roditelja čija je istorijska uloga te noći bila ista: svi smo čekali da David Geta negde iza četiri izjutra završi nastup, da bismo obavili svoj misiju „oficira za evakuaciju“ maloletne dece sa festivala koji je svetski sve dok se ne vratiš u Srbiju.

A Srbija je bila tu blizu, faktički, odmah kod Autobuske stanice Novi Sad, gde je u to ponedeljničko jutro vladao čist nadrealizam.

– Deco, preostao nam je najlakši deo avanture: da kupimo karte za autobus i za sat i kusur smo u Beogradu! – rekao je „bejbisiter“.

– Aaaaaaaaaaaa! – zevala su deca, aaaaaaa, zevao je i „bejbisiter“.

I dođemo mi na autobusku stanicu, bilo je oko pola šest, a do ulaza velike sale otegao se red, ličio je na onaj iz doba sankcija kada u samoposlugu pristigne zejtin, a ti povedeš celu familiju kako bi mogao da kupiš osam flaša zejtina, jer po osobi daju komada dva.

I onda kad izađeš sa familijom i osam flaša zejtina iz „C marketa“, imaš dojam da je ceo svet tvoj.

– Šta je ovo? – počnem da se raspitujem okolo po Autobuskoj stanici Novi Sad o razlogu tolikog reda koji je svakim minutom bivao sve duži, a začelje mu je uskoro završilo ispred velike sale.

– Radi samo jedan šalter! Aaaaaaa… – zevao je neki tip sa začelja.

– Jedan šalter! Pa je l’ znaju ovi sa Autobuske stanice da je ovo poslednje jutro Exita? Aaaaaa – zevam ja ispred onog što zeva i čeka.

– Znaju… Aaaaaaaa… Ali je ovako svake godine! – zeva onaj sa začelja.

– Da l’ je moguće da za skoro 20 godina Exita nisu skapirali da poslednjeg jutra moraju da otvore bar šest šaltera od postojećih 12. Aaaaaaa – zevam ja u srdačnom zevanju sa onim tipom koji je zevao ispred mene.

– Srbija, miki, Srbija! Aaaaaaaa – nastavio je onaj da zeva ispred mene, dok sam ja zevao iza njega.

Deca posedala na klupu i spavaju uspravno. Ni njima nije bilo jasno kako je ovo najlakši deo avanture, kada liči na najkomplikovaniji. Brže su ušle na Exit i prošle dve kontrole nego što će kupiti jednu običnu kartu za Beograd.

Onaj za šalterom nadrndan, valjda je l’ radi od pola šest, neka devojka u redu u rukama nosi malu devojčicu koja je spustila glavu na njeno rame i kunja. Niko da se ponudi da je pusti preko reda.

Srbija, Miki!

Posle deset minuta sledi sasvim očekivana odluka vazda budne uprave Autobuske stanice – da otvore još jedan šalter!

– Aaaaaaaa… – kazaljke su se poklopile, neko misli na nas, garantovano predsednik Vučić, nešto sam počeo da haluciniram u sebi, zevajući.

Otvaranjem drugog šaltera red se prepolovio, ali je i dalje bio do vrata.

Rešavanje problema kao da su učili od Vlade Srbije: otvorićemo dva šaltera, od postojećih (bar) 12, red će biti isti, ali će zato delovati da ginemo za boljitak umornih putnika za Beograd, koji su do pre sat đipali po najsvetskijem festivalu među našim festivalima.

Srbija je svet samo dok ne stigneš do srpskog šaltera. Aaaaaaaa…

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu