SVETISLAV BASARA - Analna trofaznost

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Videh (i prsnuh u smeh) Coraxovu karikaturu u Danasu na kojoj je – u svoj grandioznosti nosa i gabarita – izobražen Vojo Šešelj koji se nekoj nevidljivoj masi, umesto kroz megafon, obraća kroz govnavu klozetsku šolju, istrgnutu iz svog prirodnog stajališta, umalo ne rekoh „vekovnog ognjišta“.

Videvši karikaturu, momentalno sam odlučio da umesto nastavku utakmice Dečiji Stalag – Državni tim (izgleda da je ionako u toku poluvreme) našu današnju kolumnu posvetim fenomenologiji fekalnih, klozetskih i sličnih metafora koje žestoko vređaju tankoćutnost Ljilje Smajlovićke, pa ću Coraxovu karikaturu analizirati u psihoanalitičkom ključu.

Svi ste, pretpostavljam, bar čuli, ako baš i niste zalazili u sitna analna crevca, za takozvanu analnu fazu u dijalektičkom razvoju svakog ljudskog bića. Ta faza – tvrde analitičari – pada oko druge-treće godine života, potraje neko vreme, pa onda bude „prevaziđena“. Ne, nažalost, u svim slučajevima. Ima dilbera koji u analnoj fazi ostanu celog života (neki, bogme, i posle smrti) ali ne u analnoj fazi onakvoj kakvom je opisuju blagoglagoljivi psihoanalitičari, nego onakvoj kakvu je Corax crta i kakvom ću je ja danas opisati.

Najpre mali uvod. Klozetski deo života, svejedno da li metaforičan ili praktičan, jeste nešto što se – u društvima u kojima je to moguće – prećutkuje, ali uopšte nije stvar za potcenjivanje. Jer pazite vamo, celokupna basnoslovna produkcija belosvetske prehrambene industrije završava u nužnicima, a hleb nasušni zarađujemo u znojevima lica svojih da bismo ga, da izvinite, iskenjali. Nije to, naravno, cilj. Ali jeste rezultat.

Toliko o praksisu lanca ishrane. Prelazimo na njegovu metaforičnu dimenziju. Ima u svim zemljama ovoga sveta popriličan broj dilbera – naročito ih je mnogo u Srbiji – koji dokonaju da se hleb nasušni može zaraditi bez znoja i muke i to obrtanjem lanca ishrane, prolongiranjem i profesionalizacijom analne faze, trogatelnim, naime, proseravanjem, na različite „velike“ teme – naročito nacionalne – i pravljenjem sranja proizašlih iz tih (za seronje vrlo hranljivih) proseravanja.

Možda se sad pitate – kako to da široke narodne mase – a pogotovo srpske – nikada ne ukače da ih tribuni poput Šešelja (a ima ih još, legion im je ime) neprestano zasipaju mentalnim i verbalnim govnima i neprestano ih guraju u iz teškog sranja u još teže sranje. I ja se to, da budem iskren, već decenijama pitam i ne nalazim ni jedan odgovor koji se može artikulisati drugačije osim upotrebom „klozetskih metafora“, ponekad i prekomernom, jer znamo da se na ljutu ranu stavlja ljuta trava, a da se govno – da parafraziram narodnu poslovicu – najefikasnije govnetom izbija. Mada nedovoljno efikasno. A evo i zašto. Zato što je ovdašnja analna faznost ojačala, uznapredovala i postala – trofazna, kao struja.

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu