SVETISLAV BASARA - Dači i Tačić

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Vidim da je ponovno puštanje u opticaj ideje o „razgraničenju“ Kosova i Srbije izazvalo poveliku furtutmu u ionako ufurtutmisanoj srpskoj javnosti pa živ nisam da sačekam sledeći broj Nedeljnika da vidim šta će Smajlovićka imati da kaže na tu temu, a dok se to ne dogodi – poslušajte šta moja malenkost ima da kaže na Ljiljinu insinuaciju da sam „slavu stekao klozetskim metaforama o tome kako nam je istorija bedna“ i – uzgred – šta rečena malenkost misli o „razgraničenju“.

Kao i srpski Herodot, Ćosić, i Smajlovićka, bar u javnosti, istoriju shvata kao nekakvu autonomnu metafizičku sanđamu, žestoko nesklonu Srbima sa kojom se Srblji – to jest njihovi „izabrani“ predstavnici – bore kao mladi, ranjeni lavovi i kao najveći uspeh u toj titanskoj i neravnopravnoj borbi ističu činjenicu da Srbi – istoriji uprkos – opstaju, doduše vazda na ivici egzistencije, ali nekako opstaju.

Ukazati pobornicima te istorijske škole za retardirane da istorija nije ništa drugo nego zbir, posledica i – tek na kraju – popis ljudskog delovanja u vremenskom toku i na datom prostoru, isto je što i kosovotutumracima postaviti pitanje: „šta ćeš raditi, crni jado, ako se Kosovo vrati u Srbiju?“.

Kosovotutumraci se protiv neprijatnih pitanja bore bojnim pokličima da nipošto neće dati ono što nemaju, ali i poklonici kulta srpske istorije, pronađu dobar izgovor, kao što ga je pronašao srpski Herodot izjavivši pred kraj života da ga je „istorija“ – pazi sad – „prevarila“. E sad, imajući na umu da je Herodotova beslovesna škola preovlađujuća, a u izvesnom smislu i obavezna, za srpski narod, senat i politikanstvo, neki bi cinik mogao zaključiti da Srbi vekovima nekako opstaju, ne uprkos istoriji, nego uprkos samima sebi.

U stvarima istorije, mi, Srblji, smo vrlo postmoderni, zapravo smo preteče Žana Bodrijara, setite se načas priče o teoriji koja kopa rupu. Mi Srblji – to jest naše (samo)izabrane političke i kulturne elite – hoćemo da idemo ispred vremena (i zato uvek za njim kaskamo) – najpre napišemo istoriju, pa onda (nestrpljivo) čekamo da se napisano dogodi, a ako istorija odbije da postupi po naređenju, kažemo da nas je istorija zajebala.

Reći da istorija uvek zajebe one koji namerače nju da zajebu i da nešto postignu mimo istorijske logije – a često i mimo elementarne logike – još je crnje i gore nego upitati Ivicu, recimo, Dačića šta bi radio i kako bi se osećao da mu Hašim, recimo, Tači bude predsednik vlade. Kad smo već kod Dačića i Tačija – umal ne napisah Dačija i Tačića – mislite li vi da će famozno „razgraničenje“ – ako do njega uopšte dođe, a nadajmo se da neće – zadovoljiti Dačića i Tačića? Ma jok! Ma kakvi! Ma daleko od toga! Novonacrtane granice će i Dačiju i Tačiju biti trn u oku jer će i jedan i drugi misliti da bi te granice trebalo da budu ucrtane mnogo južnije/severnije, zavisi da li se posmatraju iz Prištine ili iz Beograda. I – šta. Eto belaja, eto šta.

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu