SVETISLAV BASARA - Fenomenologija ostavki

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Situacija oko zlatiborskog dečjeg kampa svakim danom se sve više usložnjava.

Država je onomad, kako apsolvirasmo, zatvarajući kamp usmenim putem povela sa jedan nula, potom su – nakon Vulinovog autogola i izjednačenja – kamp i Stamatović uzvratili udarac, prebacili loptu u politički šesnaesterac i poveli sa dva jedan, a (u utorak) videh u Danasu da je Stamatović dao još jedan gol i rezultat povisio na tri jedan.

Glagolji, naime, Stamatović – i ostaje živ – da krle22 ostavku na članstvo o Upravnom odboru „našeg prava da gledamo reprize, dupeuvlačenja i budalaštine“ nije dao svojevoljno – u šta sam, grešna mi duša, i ja posumnjao – nego da su ga Stamatović i kamp iz Upravnog odbora „isterali“, kao što će, tvrdi Stamatović, uskoro združenim snagama iz svega ostalog isterati i druge domaće izdajnike, ukratko, sve one koje Rusiju ne vole kao što je voli on, golgeter Stamatović.

No dobro, ostavimo mi da ta stvar ide svojim tokom – najverovatnije će koliko prekosutra pasti u totalni zaborav – a mi se načas pozabavimo škakljivim pitanjem: zašto sam posumnjao u dobrovoljnost Krletove ostavke, iako nisam imao (niti imam) nikakve dokaze da mu je ostavka podneta.

Evo zašto. Zbog istorijskog iskustva koje nas poučava (treba li reći džaba kreči) da je dobrovoljno davanje ostavke u Srbiji – zemlji u kojoj je doživotnost na visokoj ceni – krajnje retka pojava. Nije da takvih, dobrovoljnih ostavki, nikada nije bilo, ali i u najdobrovoljnijim srpskim ostavkama uvek ima – kao to novindžije serbske vole da kažu – „elemenata“ iznudice ili neke „višnje“ sile. Evo jednog takvog primera. Referendumskog, recimo, Lopova na davanje ostavke na predsedavanje DSS-u niko nije prinudio, naprotiv, mnogi su ga deesesovci moljakali da ih ne napušta u najtežim istorijskim trenucima, ali u davanju te istorijske ostavke presudan i nije bio „elemenat“ sile, nego – naoborot – nedostatak sile (pad ispod cenzusa) i, posledično, vlanosti nad ministarstvima sile.

Zađimo malo dublje u fenomenologiju srpskih ostavki, prepunu čuda, pokora i podnaredničke psihologije. U Srbiji nije ništa neobično da se ostavka daje – tačnije da se ostavkom preti – upravo zato da se ostavka nikada ne bi dala i da bi davalac lažne ostavke ustanovio ko se od njegovih bliskih saradnika mogućnosti ostavke obradovao, pa da onda tim svatima on da ostavku.

Devedeset (možda i više) procenata dobrovoljnih – cinik bi rekao najdobrovoljnijih – srpskih ostavki otpada na ostavke koje se podnose radi avanzovanja na viši položaj. Ali i prilikom takvih ostavki ponekad dođe do zajeba u računu, kao što se u računu – sve računajući da ide na viši položaj – dajući dobrovoljno ostavku na predsedavanje SNS-u, vaktile zajebao Thomas Nikolić. Zato pamet u glavu, komentatori! Samo li nešto lanete, dajem ostavku na kolumnu.

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu