SVETISLAV BASARA - Đido i dildo

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Videvši u sredu uveče na sajtu Vremena e-najavu masivnog – umal ne napisah masovnog – intervjua sa Đilasom, Draganom, ne Milovanom, živ nisam bio da sačekam jutro i otvaranje trafika, pa da kupim primerak Vremena i da se napojim na vrelu političke mudrosti.

Pretpostavljam da samo najveće naivčine nisu momentalno dokonale da je gornja rečenica najobičnija zajebancija, ali je, fakat, tačno da sam izlazak Đidinog megaintervjua sa nestrpljenjem iščekivao čisto da bih video u kome će se ovoga puta obliku vratiti večno isto. A moralo je da se vrati. Nema kud. Đilas, Dragan, je, naime, tipičan primer političara koji politiku ne shvata onako kako bi, da je pameti, trebalo da bude shvaćena – kao tehniku uobličavanja i uređenja zajedničkog života, nego kao sredstvo za proizvodnju. Nije on jedini takav političar u Srbiji. Daleko od toga! Svi su takvi. I zato smo ovakvi. Nadam se da razumete šta sam hteo da kažem.

Budući da „nama“ kao nasušni hleb trebaju političar i politika koji politiku shvataju (i njome se bave) onako kako Bog zapoveda (vidi gornji pasus) nakon čitanja Đidovog intervju po ko zna koji put sam se uverio da nama – bilo kome u stvari – Dragan Đilas ič ne treba – što ne znači da ga nećemo fasovati – a da nam još manje treba njegov savez, mada bi u situaciji kakva jeste Đilas vaistinu bio najbolje rešenje. Ali Milovan. Ne Dragan.

Đilas, Dragan, razumljivo, ne misli tako. Naprotiv. Siguran sam da o sebi misli kao o vizionaru (o njegovim vizijama malo kasnije) i moralnoj gromadi, a etičku gromadnost temelji na sledećem izricaju. „Svi smo mi mogli biti Goran Vesić“, glagolji Đido, „jer je svima koji su u savezu nuđeno da na ovaj ili onaj način priđu SNS-u i postanu deo vlasti.“ Svi su to – glagolji dalje Đido – odbili (hm, da li baš svi). A zašto? „Jer je svima“ – poentira Đilas – „bilo jasno da su Vučić i njegovo tim zlo, nešto najcrnje što postoji.“

I eto nas ponovo na terenu čemerne srpske metafizike, usred borbe lažnih sinova svetlosti protiv lažnih sinova tame, u ćorsokaku i bezizlaznosti u kojima je teško, ako ne i nemoguće, pojmiti da odbijanje nepristojne ponude za prelazak u tabor političkog protivnika nije herojski čin, nego nešto samorazumljivo, jer bi u protivnom Đilas Dragan bio Martinović Aleksandar, što ipak nije njegov nivo.

A sada napred, na Đidove vizije. Ljudi u Srbiji – otkriva Đilas – rade za 200 evra, što jeste činjenica (ima ih mnogo koji rade i za manje), tako je sada, jad i beda, tuga i sramota, a kako će biti kada se Đido i saveznici dokopaju vlasti, neka kaže Đido per lui meme. E tada će, according to Đido – umal ne napisah Dildo – poteći med i mleko jer će prosečna plata biti astronomskih – 350 evra i tada će, tvrdi Đilas, „čovek moći da razmišlja o kupovini bicikla za dete“, koji (bicikl) uzgred – ovo je moja opaska – košta otprilike taman toliko, a koliko će nas koštati Đilas, kad se dokopa vlasti (što uopšte nije isključeno), ostaje da vidimo. Kondukter, kesu!

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu