SVETISLAV BASARA - Jedan nula, jedan jedan

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Konačno se organima države Srbije omaklo da postupe kako bog državnosti zapoveda, pa su – suprotno mojim očekivanjima – policajno zatvorili zlatiborski kamp za vojno-patriotsku obuku dečurlije, koji je prethodnih dana uzvitlao poprilično prašine u i onako prašnjavoj ovdašnjoj javnosti a koji je (kamp) bio napravljen po uzoru na slične kampove u Matuški Rosiji i u kome je – kao da mi nemamo dovoljno stručnjaka za paravojna posla – i deo instruktora bio ruskog porekla.

Kao što napred rekoh, uopšte nisam očekivao da će dečiji paravojni kamp biti zatvoren, očekivao sam štaviše da će biti pohvaljen, a možda i posećen od strane nekog visokog dužnosnika (Vulin bi bio idealan), a zatvaranje nisam očekivao iz prostog razloga što su sve „vrednosti“ i veštine kojim su instruktori poučavali balavurdiju u stvari dominantne „vrednosti“ celokupnog srpskog društva – pardon – mačijeg jebališta, na čelu sa vladajućom koalicijom, ali, bogme, i opozicionim čajetinskim lordmerom, Stamatovićem, jednim od sponzora kampa.

Mora da je „tamo gde treba“ procenjeno da će ćar od kampa jebati vajdu, pa je u policajnom vrhu – a najverovatnije na jednom još višem mestu – doneta odluka da se logor rasformira, a da se obučavana deca pošalju kućama. Kampovi instruktori i sponzori su kao ljudi koji znaju državni red, (usmenu) odluku o zabrani „ispoštovali“, ali su ipak „izrazili čuđenje“ zašto se ista policija koja je pre neki dan kamp odobrila, sada presaldumila i logorište zabranila.

Moja malenkost, kao što znate, nije ostareli hipik iz Manježe i načelno nije protiv vojne obuke – i ja sam je vaktile prošao i ništa mi nije falilo – ali mi je vojna obuka (i prateća indoktrinacija) maloletne dece oduvek bila teška muka duha i oduvek su mi se organizatori i instruktori takvih kampova za obuku činili kao soft core verzija onih bednika od ratnika koji žene i decu koriste kao živi zid, to jest kao živu pancir košulju.

Jer pazite, uniforme, oružje, postrojavanja, marširanja, pevanje ratničkih i patriotskih pesama, „borba“ protiv neprijatelja – sve je to ljudskim bićima najprivlačnije u krhkom uzrastu od 10 do 17-18 godina; nakon tog uzrasta „više nego“ ubedljiva većina spozna pravu prirodu obuke i ratovanja, pa tu stvar prepusti profesionalcima. Ako, pak – pu, pu, pu, daleko bilo – neprijatelj nagrne, a profesionalnih bojovnika uzmanjka, očas posla se mogu vojno obučiti i široke narodne mase. Nije to uopšte preteška nauka. Verujte mi na reč. Prošao sam kroz to, kako rekoh.

Ako i ostavimo po strani (ne)moralnu dimenziju vojnog obučavanja maloletne dece, doći ćemo do takozvanog državnog pitanja. Država – sto puta sam to ovde napisao – na svojoj teritoriji po definiciji ne trpi – niti to sme činiti – nikakve uniforme, oružje i kampove, osim onih definisanih i ustrojenih ustavom i zakonima. No, prekardaših. Ako je državnost zabranjujući parakamp povela sa jedan nula, militarizam je radosnom vešću A. II Vulina da će „uskoro biti više vojnih vežbi za rezerviste“, izjednačio na jedan jedan.

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu