TEOFIL PANČIĆ - Vučić, Tači i granice samostalne trgovine

Teofil Pančić, kolumna za portal Radija Slobodna Evropa

U kom se veku i u kojem milenijumu odigrala ona scena kada je bivši predsednik Srbije Boris Tadić, tek što je postao bivši, na nekom aerodromu ili na marginama nekakve međunarodne konferencije slučajno sreo Hašima Tačija i kurtoazno se pozdravio s njim, da bi zbog toga od prvaka novog režima danima bio razapinjan na krst i proglašavan izdajnikom koji „prodaje Kosovo“ šurujući sa mrskim separatističkim liderima koje „mi“, naravno, ne priznajemo jer su teroristi i odmetnici od zakona, a Kosovo je neodvojivi deo Srbije?

Čini se kao da je to moralo biti pre više vekova, toliko to danas neverovatno i zaumno izgleda, a zapravo je prošlo samo šest godina, tokom kojih je vlast Aleksandra Vučića prešla ama baš sve „crvene linije“ koje je postavljala drugim, pa i samoj sebi. Od „kuvanja“ Briselskog sporazuma na ovamo, navikli smo se na to da „Beograd“ i „Priština“ (omiljene formulacije ovdašnje vlasti), obično privođeni za ruku od raznih međunarodnih posrednika lakšeg i težeg kalibra – od kojih su nam neki postali toliko česti gosti da se već javno analiziraju i promene u njihovom odevnom stilu – sve manje ignorišu jedni druge i sve manje (ovo se pre svega odnosi na „beogradsku“ stranu) energije ulažu u teatralno preglumljivanje kako se tu ne radi ni o kakvim pravim pregovorima jer kako bi to, zaboga, Srbija mogla da pregovara sa samom sobom, to jest sa sopstvenom pokrajinom?

Ova evolucija, ma koliko prespora, iznuđena i praćena povremenim recidivima, svakako je dobrodošla. Nema drugog načina da se ikada na iole kvalitetan način zatvori kosovsko pitanje kao žarište trajne nestabilnosti i potencijalnog haosa nego da, za početak, svaka strana makar sebi samoj prizna u kojim se koordinatama stvarnosti kreće, šta joj je dostupno i raspoloživo, a šta nije. U tom se pogledu od početnih pozicija mnogo odmaklo – opet, naglašavamo, pre svega na „beogradskoj“ strani.

Jedna od tugaljivih nuspojava ovog procesa je da je, čini se, glavnina srpske opozicije rešila da čvrsto zauzme pozicije koje su Vučić i njegovi napustili, jer im nije bilo druge nego da ih napuste, jer su iscrpeli sve varijante održavanja na njima. Kao da bi ih ovi napustili da su bile ikako održive i da su mogle da budu još makar malo politički produktivne... Na nekim se zabludama naprosto ne može „sedeti“, kao ni na bajonetima.

Sve je ovo nesumnjivo bilo neophodno jer je barem davalo nadu, šansu, mogućnost da se stvari pomere s mrtve tačke. Jasno je i da je dobro usmeravan i doziran međunarodni pritisak na sve bitne aktere omogućavao ovu vrstu pomeranja ka kakvom-takvom održivom rešenju. Sada, međutim, kao da prisustvujemo novom fenomenu: Aleksandar Vučić i Hašim Tači, kao političke ličnosti ali i kao personifikacije dveju strana, izgleda da su došli do onog stepena „međusobnog razumevanja“ u kojem im posrednici i supervizori više nisu porebni: mogli bi oni sve to lepo da se dogovore i sami, po prinipu: dovde je naše, odavde je vaše, menjamo ovo ovde za ono tamo... Aleksandar Vučić to je u više navrata nazvao „istorijsko razgraničenje s Albancima“, plašeći srpsku javnost da će u protivom za koju deceniju „braniti Vranje“ (što je uvek zgodna slika, pošto je u srpskoj javnosti odavno ukorenjen stereotip Albanca kao nekakve invazivne sorte koja se beskončno širi ako joj ne postavite rampu), a ima i Tači odgovarajuću priču za „svoju“ javnost, recimo, u vidu mogućnosti dobijanja tzv. Preševske doline.

Sve je to lepo i lepo je kad se ljudi dogovaraju umesto da ratuju, reći će neko, ali postjugoslovenski Balkan već ima dosta iskustava s „gospodarima rata“ koji samostalno trguju teritorijama i ljudskim sudbinama kao da su u pitanju džakovi brašna, i ta iskustva nisu nimalo dobra. Od Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića naovamo, još se ovi prostori nisu dovoljno oporavili od „trgovine bez posrednika“ koja podrazumeva etničko čišćenje ili etnički inženjering i druge nedostojne rabote.

Drugim rečima, pomalo je nejasno šta to Vučić i Tači ovih dana kuvaju, ko to podržava, a ko se tome protivi, i šta bi na kraju iz svega moglo da izađe. Jedno je, međutim, jasno: nema na Balkanu „izolovanih procesa“, i ako bi se legitimizovla podela Kosova po tzv. etničkom principu ili čak nešto šira trgovina ta vrste, to ne bi moglo ostati bez reperkusija na Bosnu i Hercegovinu (nije slučajno baš notorni Dodik toliko entuzijastičan oko podela Kosova), možda čak i na Makedoniju, Sandžak i tako dalje.

Drugim rečima, dobro je što se daleko odmaklo od vremena kada je i rukovanje s Hašimom Tačijem bilo svetogrđe i izdaja, ali se čini da ne i bilo dobro ni zdravo ni ostaviti ove u međuvremenu tako zbližene partnere ili političke trgovce da baš sasvim sami razvijaju svoj etnobiznis: mir i stabilnost na Balkanu isuviše su dragoceni da bi smeli da zavise od dobre volje i procene ljudi koji su se u životu mnogo više i „kvalitetnije“ dokazali kao palikuće nego kao vatrogasci.

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu