SVETISLAV BASARA - Naknadni oktobar

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Čudo je naknadna pamet! Evo, recimo, dok sam bio prethodno glup, mislio sam – a mnogi i dalje tako misle i tako će zauvek misliti – da su „famozna srpska nesloga“ i još „famoznije srpske podele“ neki strašni metafizički entiteti, zli usud podnebesne sanđame, protiv kojih nema borbe, a koje huškaju i finansiraju Vatikan, Kominterna, Vašington i Brisel.

Onda sam pre nekoliko godina, u relativno „plitkoj“ starosti napravio kratku retrospektivu novije srpske istorije, stavio prst na čelo i odao se sledećim razmišljanjima. Sa izuzetkom džamahirije, tako sam, mislio, promenili smo sva raspoloživa društvena uređenja i isprobali sve ekonomske sisteme, počev od staljinističkih petogodišnjih planova, zaključno sa neoliberalizmom i svi su se ti politički i ekonomski sistemi pokazali kao katastrofe.

Paradoksalno, kao najbolji, ekonomski najučinkovitijii i stoga najradosnije prihvaćen među širokim srpskim narodnim masama, pokazao se komunistički sistem koji se na svim drugim mestima na kojima se zapatio napravio pravu pustoš. Za razliku, međutim, od ostatka komunističkog sveta, koji je naprosto živnuo posle pada Berlinskog zida, u Srbiji je mrtvilo i pustoš (i umrtvljavanje i pustošenje) započelo tek posle pada komunizma.

Tako naknadno pametan zapitao sam se sledeće: da možda problem nije u društvenim uređenjima – svejedno što su sva nesavršena – da je možda problem u onima koje ti sistemi pokušavaju (u stvari džaba kreče) da urede, to jest u nama Srbima, koji, istorija je belodano pokazala, najbolje (mada je to uvek daleko od dobrog) funkcionišu u sistemima koji se zasnivaju na apsu, pendreku i mogućnosti da naguziš ženu bližnjeg svog, ako ga lažno optužiš na pijaci da je psovao kralja (svih boja).

Na ova sumorna, naknadno pametna razmišljanja, navedoše me dve prethodne kolumne u kojima sam razmatrao nesolidnost jakih srpskih političkih prijateljstava i kumstava. Iza razmišljanja, po sili nužde, dođoše prisećanja na vreme u kome sam i ja bio aktivno politički angažovan i u kome sam bio jedna od samo nekolicine opozicionih persona dramatis koja nije kovala planove kako da se predsedniku stranke uvuče u dupe, da bi u trenutku predsednikove nepažnje iskočila iz dupeta, svrgnula predsednika i potom se ona zapredsedničila.

Na držanje date reči, čast i lojalnost (koja nije čisto deklarativna) češće si mogao naići u SPS-u, među radikalima i satelitskim strančicama, nego u redovima ondašnje demokratske opozicije, današnju bolje i ne pominjati. Svako je u ondašnjoj opoziciji više mnogo više energije – tvrd vam za to stojim – trošio na napore da zajebe (i svrgne) opozicionog druga i sabrata, nego na „borbu“ protiv Miloševića i njegovog nenarodnog režima, to su, uostalom, prepuštali demonstratorskoj sirotinji raji. Ništa se nije popravilo ni posle petog oktobra, naprotiv, samo se pogoršalo. Zamislite sad kako bi bilo da bilo šestog oktobra.

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu