SVETISLAV BASARA - Narkosi

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Jeste da danas nije dan za kulturu, ali iako će vam se možda učiniti da je tema naše današnje kolumne (sub)kulturna, ona to nije ili je takva samo na prvi pogled.

Evo o čemu se radi. Mimo običaja da se držim podalje od đavolske sprave – proteklih nekoliko večeri sam proveo pred televizorom gledajući seriju Narkos, posvećenu životu, priključenijima i smrti Pabla Eskbara, njegove supruge Tate – umal ne napisah Jovanke – njegove majke, Harmilde, kojoj se posrećilo da rodi sina kralja kokaina i mnogih drugih persona dramatis koje je Pablo otpravio na onaj svet, ali i onih koji su, na kraju, njemu smrsili konce.

Osim što je uzbudljivo, gledanje Serije Narkos za nas, građane Srbije, ono je i lekovito-poučno jer je razlika između pičvajza koje su pravili Eskobar & Co i pičvajza koje su nama priređivali (i nastavili da priređuju, samo u low profile-u) naši narkosi, ravna razlici između ljubavnih scena u vesternima i hard core pornića. Skroman čovek pogleda sva ta čuda i pokore, sam sebi kaže: bilo je mnogo gorih mesta za život i smrt, pa zaspi snom pravednika.

Nije da se i naši eskobari nisu isticali, ali – kako rekoh – sve što su nam radili udruženim snagama, koaliciono i višepartijski nije ni prismrdeti onome što je Pablo Eskobar – na mnogo većoj skali – radio u Kolumbiji, Latinskoj Americi, ali bogme i po Sjedinjenim Američkim Državama. I do tamo je sezala njegova dugačka ruka. Dugačka je i serija, ne vredi je prepričavati, ali je vredi preporučiti, što ću i učiniti, a onda preći na stvar.

Osim stanovitih sličnosti između Kolumbije i Srbije s kraja 80-ih i početka 90-ih, postoje i određene razlike. U Kolumbiji se beše, kao što u Srbije ne beše, stekla famozna „politička volja“ da se kriminalu, švercu droge i sranjima koja ga prate nekako stane na put, tu volju je obilato potpomagala moćna Amerika, toliko obilato da se američka Ambasada u Bogoti jedva ičim drugim bavila, osim mršenjem Eskobarovih konaca, ali su dugo godina svi ti napori završavali ili kao mrsomuđenje ili kao džaba krečenje.

Kako je Pablu uspevalo da tako dugo zavitlava nekoliko država. Pomoću para, koje su Eskobaru omogućavale nemoguće, da bi ga na kraju oterale u grob. Nije se, naime, Američki establišment uzrujao i onoliko ispizmio na Pabla zbog propadanja omladine – boleo ga je Crven Ban za narkomane – ali se zdravo uzrujao zbog desetina milijardi dolara koje su iz SAD odlazile u Kolumbiju da bi ih tamo Eskobar spičkavao po ćeifu, a viškove – ogromne – zatrpavao u rupe po njivama.

Sa druge strane, na osnovu viđenog, poprilično dokumentarnog materijala, uopšte nije jasno zašto su Eskobaru trebale tolike pare, jer je njegov lifestyle bio takav da ga je mogao obezbediti sa dve-tri hiljade dolara mesečno, koje bi onako inteligentan i prodoran, kakav je bio, namakao bez po muke i bez žrtava u ljudstvu i materijalu. Ali znate kako je kaže Uncle Keith – shit happens. Mislite o tome pre nego zaspite snom pravednika.

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu