SVETISLAV BASARA - Vreme (polu)smrti

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Danas sledi elaboracija jučerašnje tvrdnje da je svaka naša besmrtna vlast – ne samo aktuelna – koja zazire od Đilasa, Dragana, suštinski već polumrtva. Krenimo od početka.

Đilas je nesumnjivo sposoban čovek, ali čovek koji nema blagog pojma o tome šta je politika, što ga, u Srbiji, uopšte ne diskvalifikuje za poslove bavljenja visokom politikom – naprotiv – ali to nije Đilasova prednost, iako jeste šansa, nego manjkavost srpke realnosti/rijalitija.

Sa druge strane, nemanje pojma o politici nikoga nužno ne diskvalifikuje da se bavi politikom – naprotiv – svakoj politici itekako su potrebni takozvani operativci, tehnički i humanistički inteligenti, češće poluinteligenti, koje nisu u obavezi da poznaju finese političke filozofije i ostalih teorija, nego im je posao da održavaju sistem i sprovode u delo politike smišljene od strane kompetentnih političara, na kompetentnom mestu.

Problem je, međutim – i to nerešiv – što su u Srbiji apsolutno svi ubeđeni da su kompetentni za apsolutno sve, a naročito za fudbal i politiku, što je daleko od realnosti, ali je blizu rijalitija. Još veći je problem – i još je bliže rijalitiju – okolnost da u Srbiji nema ni kompetentnih političara ni kompetentnih mesta, a ako se na nekom mestu pojavi neko kompetentan, složna braća mesto monumentalno preoru, a kompetentnog tipa zatuku, ali to je već tema za neku drugu kolumnu.

U Srbiji odvajkada postoje samo dve makete politika, prvu opisujem kao politiku narodnog sabora, dakle palamuđenja o duhovnoj vertikali i naricanja nad srpskom stradalnošću, drugu pak kao politiku debatnog kluba koja do u beskonačnost dokazuje ono što i vrapci oduvek znaju – da politika narodnog sabora ništa ne valja, ali debatni klubovi ne uspevaju (niti pokušavaju) da pronađe mehanizme kojima bi demontirali narodno zborovanje, i ne samo da ne uspevaju nego – što je crnje i gore – čim se dokopaju vlasti, oberučke prihvataju politiku narodnog sabora.

Ima na ovdašnjoj sceni još jedna sorta političkih persona dramatis, nazovimo ih džiber-pragmatičari, e, to su vam razni đilasi, vesići, đelići, dačići, dinkići koji se moći dokopavaju na cunamiju povremenih političkih turbulencija, koje sami nisu u stanju da izazovu niti im pada na pamet da ih izazivaju, nego čuče u prikrajku i čekaju priliku. Unutar stabilnog i dobro uhodanog državnog sistema, gorenabrojani džiber-pragmatičari bi kao funkcioneri sasvim solidno funkcionisali – i to svi do jednog – nevolja je (jedna od naših bezbrojnih) što u odsustvu goreopisanog sistema džiber-pragmatičari same sebe privide kao sistem, a neki od njih – Đido na primer – počnu ispoljavati cezarističke ambicije, koje su, inače, i Cezaru došle glave.

Sad dobro slušajte. Bez rečenog sistema – a nema ga ni na vidiku – sasvim je svejedno da li će nam – da parafraziram Krležu – glave doći Dido, Đido, Dildo ili Vesić, a – da parafraziram i jedva manjeg od Krleže (van)Zemljaka – ako ovo utuvite, svaka čast.

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu