ZORAN KESIĆ i ekipa NJUZ.net-a: Jedna sasvim uobičajena istorijska poseta

Zoran Kesić i ekipa Njuz.net-a, kolumna za nedeljnik ''NIN''

Istorijska poseta Kosovu je završena. Istorijski učesnici vratili su se u Beograd, a mnogi mediji pokušavali su da nam objasne celu istoričnost ovog događaja.

Nije da im je nešto mnogo polazilo za rukom, a pozivali su u goste čak i istorijskog tviteraša Nebojšu Krstića – hm, možda baš zato – jer poseta jednostavno nije bila istorijska skoro pa ni po čemu.

Ne kaže naš narod bez razloga „Ne pravi se istorija od... pite“, ali mediji su se, svejedno, svojski trudili da nas ubede u suprotno. Jer bilo bi baš glupo da su izveštavali o jednoj neistorijskoj, da ne kažemo sasvim običnoj poseti. Pa na šta bi to ličilo?

„Dragi gledaoci, čuli ste predsednika Srbije Aleksandra Vučića kako je održao jedan sasvim onako govor, hiljade građana aplaudirali su reda radi jer prosto moraju, a jedna gospođa tamo pozadi je čak viknula i `Bravo!`, samo je možda niste čuli, ponovićemo snimak malo kasnije. Jedno pet puta. Studio?“

Prosto ne ide. No, ako bismo nakratko isključili televizore, šta se tu zapravo dešavalo?

Iako je najavljivano da će Vučić na Kosovu reći nešto jako važno, možda čak i svoj predlog rešenja za odnose Beograda i Prištine, to se ipak nije desilo. Nije rekao ništa važno. Osim ako važnim ne smatramo izjavu da je Milošević bio „veliki srpski lider“. Ili da su Miloševićeve namere „svakako bile najbolje“. Ili da se „danas u Kninu vijori hrvatska šahovnica koje tamo nikad nije bilo“. Ma kapirate. Postavlja se prosto pitanje čemu sve ovo? Čemu cela organizacija? Čemu trpljenje Marka Đurića u svojoj blizini cela dva dana? Jer, složićete se, to nije mala žrtva.

E, tu smo vas čekali. Hepi ima svoje „Parove“. Pink ima svoj imaginarijum. Ali druge televizije nemaju bogzna šta. A predsednik Srbije, kao neko ko veoma drži do medijskih prava i sloboda, ali i tržišta i konkurencije, nije mogao da gleda tako neravnopravnu borbu. Stoga je odlučio da ostalim televizijama omogući da i one imaju neki rijaliti, kakav-takav. Makar i dvodnevni, ali rijaliti.

Rejtinzi su pokazali da je bio u pravu. Sad kada je pomenuti Nebojša Krstić dao ostavku u Upravnom odboru RTS-a, možda bi predsednik mogao da razmisli o novoj funkciji i svojim dokazanim znanjem najzad malo doprinese radu javnog servisa. Da se malo našalimo.

Na kraju, vratimo se na predsednikove (ne)istorijske posete. Svi dobro znamo da on veoma voli da misli i govori o sebi kao o mirotvorcu i faktoru stabilnosti. Međutim, njegove (ne)istorijske diplomatske posete pokazuju da to baš i nije tako. Šta imamo? Ode u Hrvatsku, dočekaju ga protestima. Ode u Bosnu, napadnu ga kamenicama. Ode na Kosovo, blokiraju mu puteve i gratis isprovocira Hrvatsku nacionalističkim govorom. Ne bismo da paničimo, ali ovo zvuči kao najgori faktor mira i stabilnosti dosad. Što je isto zanimljiva potka za rijaliti, ali nadajmo se da ga nećemo gledati ponovo. Onaj devedesetih nam uopšte nije bio zabavan.

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu