LJUBOMIR ŽIVKOV - Carska govorancija

Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer

Dugo najavljivani i unapred prehvaljeni govor predsednikov na Kosovu, koji je besednik pripremao pod radnim naslovom “Plači, majore Gavriloviću“, ušao je istog dana u istoriju, za koju i jeste bio kovan, stilske figure sustizahu jedna drugu, vladar nije više rad da nas šalje u nebo, nego bi umesto nas voleo da u vasionu šalje satelite, pa kako je samo sročio ono „danas, bez kapi krvi postajemo veći“, odmah su mi pred oči izašli uncle Fester i Lurch iz „Addams family“, bledi smo kao mrtvaci, a ogromni smo, i naravno da ulivamo strah svima koji nam ne žele dobro, pa predsednikova oda bivšem i pokojnom predsedniku Miloševiću, velikome vođi koji nam je želeo ne dobro, nego sve najbolje, svako takoreći dobro, a ispalo je ne treba gore; ne reče orator Vučić da smo za vreme Miloševića u lokvama krvi postali manji, ne spomenu se svoje matične partije, ne reče ništa o svom tadašnjem gospodaru Šešelju, koji je pre više od četvrt stoleća imao viziju razgraničenja sa Hrvatskom; otišao sam tog istorijskog dana na obnovljenu Kalenić pijacu, vratio se sa penzionerskim provijantom, na RTS-u isti govornik, da li je ovo već repriza, ili nije još gotovo? Nije gotovo, predsednikov govor je kao i svako umetničko delo nadišao svog tvorca i nije hteo da se završi, nizale su se misli, jedne oveštale, druge bogme retorički osvežene (kao cvećarke kad na pijaci iz fajtalice špricnu malo vode po buketu koji samo što nije klonuo na pripeci), sutradan će nas predsednik prosvetliti rekavši da je ono o Miloševiću bila kritika, pa ja sam i mislio da je kritika, ali je ispala odviše povoljna, ne znam bi li udovica, koja je u časnom izgnastvu, a kojoj je lepa književnost kao dobar dan, sročila o velikanu nešto veličanstvenije i dirljivije.

Ali pre glavnog govora govorniku se dogodilo ono glavno. Nije pušten u selo Banje, koje je za televizijske gledaoce, ali za poslenike medija, ostalo gramatička misterija, da li je to jednina, kao Užice, kao Vranje, ili je u pitanju množina? Ni danas ne znamo je li predsednikovo ukazanje preko interfona bilo u Banjama ili u Banju; vešti poslenici RTS-a govorahu uvek „u selu Banje“, što je isto tako blesavo, jer se ime mesta mora menjati po padežima „u selu Uzdinu“, „u lijepom, starom, gradu Višegradu“, a ne „u lijepom, starom gradu Višegrad“! 

Bilo kako bilo, Javni servis bio je toga dana u povišenoj svečanoj gotovosti, sada ćemo uključiti našeg izveštača iz sela Banje u koje predsedniku ne daju da kroči, pa će se stanovništvu, koje vidite kako ga željno čeka, nesuđeni gost obratiti preko zvučnika, predsednik će govoriti u mikrofon, da li RTS-ov, ili u mikrofon svog mobilnog, to sam propustio da čujem, ali su Televiziji tonci to ozvučili da dopre do svačijeg uha i do svakog meštanskog srca. 

Oni koji su predsednika sprečili da se ukaže u Banjama (ili u Banju, priznajem da ne znam; bilo bi povuci-potegni kad bi trebalo selo Zuce da provučem kroz silesiju naših padeža na kojima nam Anglosaksonci od iskona zavide), učinili su mu zapravo ogromnu propagadnu uslugu: kad do meštana dopire poznati glas, a govornika ne vide – sakralni, mistični i božanski karakter vođe dobija još kako na snazi. To je kao da se Mojsije, ili ko beše, obraća sa oblaka; suđenje Draži Mihajloviću koje su ljudi slušali preko zvučnika okačenih na telefonske stubove bilo je još uzbudljivije nego u sudnici, utakmice koje nam je preko radija prenosio Radivoje Marković bile su sto puta uzbudljivije nego ono što se događalo na zelenom tepihu Stadiona JNA koji nikada nismo videli! 

Predstava bez glavnog glumca bila je uzbudljivija nego što bi bila da je zaista došao na lice mesta. Da. Kao što se i na svakom pogrebu neko istakne, zapeva ili plače više nego drugi, tako je jednoj građanki najteže pao nedolazak najdražeg gosta, pa je plakala i plakala, što kamermanu i reditelju nije naravno promaklo, pa su je prikazivali i prikazivali dok nisu i sve nas po kućama sve isto tako rasplakali. 

&

U studio Vajnog servisa došao je ministar policije, voditelj Z. S., koji neka ostane anoniman, mada je postao slavan, požalio je gosta rekavši da se ovaj zacelo nije odmarao, mada se meni ministar činio kao jutros mi je ruža procvetala, požaljeni nije protivurečio preljubaznom i vidovitom domaćinu, ali je u stilu svoga Tvorca odsekao: „Moje nije da se odmaram, moje je da radim!“ 

Mislio sam da će Z. S. pridoneti, onoliko koliko dobrohotni pojedinac može, da državna televizija ne bude takva kakva je odvajkada i kakva će biti do kraja sveta, ali ne, naprotiv: Ustanova je premesila i ovog pojedinca da bude njen tipičan poslenik. Kao što „Politika“ od razmerno darovitih saradnika pravi nesnosno predvidljiva palanačka piskarala, tako Televizija učini da um svakog njenog iole uspešnog zaposlenog bude zadovoljan ustrojstvom države i društva, kao da svako ko se proslavio u Takovskoj ovako sebi govori: „Zajednica koja je prepoznala moje sposobnosti i moju veličinu, zacelo je napredna, pravedna i odlično uređena, a oni koji su na čelu te ureditosti mora biti da su još napredniji, još pravedniji i još odličnije uređeni!“ 

Neskromno mislim, ali zato i ne radim na televiziji, da nikad ne bih požalio državnog visokog dužnosnika što nije dovoljno spavao. Da mi se ministar policije i onesvesti u studiju, poprskao bih ga domaćinski i hrišćanski vodom: „Ništa to nije, bilo pa prošlo, znate gde smo stali?“ 

Kad smo kod sažaljivih priroda, kakvom se ispostavila priroda televizijskog voditelja, i predsednik je izrazio neizrecivo žaljenje zbog naših žena koje su cele noći mesile pogače i prikupljale so za dobrodošlicu najdobrodošlijem; kad čovek upadne u preterancije naravno da ne zna šta je dosta, pogaču dobra kućanica umesi za četvrt sata, ispeče je za sat-dva, dakle, nije bilo potrebno celonoćno bdenije kakvom je, according to Z.S., bio podvrgnut doktor Stefanović; deci sela Banje podeljeni su pokloni koje im je predsednik poneo, mada ih nije lično doneo, i prenos nedogođenog događaja bio je naposletku i na jedvite jade prekinut, da bi sve srpske kamere i sve srpske oči bile uprte u našu Mitrovicu, gde je bila postavljena bina za govor nad govorima. 

Predsednik je odlučno opovrgavao glasine (koje do mene nisu ni doprle) da će morati da prizna nezavisnost lažne države, i da će se to desiti do Nove godine! To su klevete i laži, bio je uverljiv govornik, a ja sam se, grešna mi duša, presekao da ću čuti: „Nećemo to učiniti ni za Božić, ni za Srpsku Novu godinu, ni za Svetog Savu, na čijeg se ja oca ugledam i po uzoru na kojeg ću pregovarati sa Tačijem koji me ne voli, a ni ja njega: Kosovo nećemo priznati sigurno do Sretenija, a možda čak ni tada!“

Šta da kažem još o besedi nad besedama? Klicalo se miru, pregovaranju, školovanju, rat se našao zaista na zlu glasu, svi su bili prijatno ošamućeni, i publika, i besednik, i trudbenici Televizije.

Šta je još bilo? 

„Politika“ je objavila kako se Evropska unija oštri da ukine budalaštinu sa letnjim i zimskim vremenom, što i jeste pravi i dostojan odgovor klimi koja se izopačila do krajnjih granica, godišnja doba ili ne postoje više ili nastupaju kad se kojem ćefne, pa se postavilo pitanje kako treba da postupimo mi, koji još nismo primljeni u porodicu evropskih naroda, bismo li mogli Uniji tu da udarimo ćifte, da postupimo suprotno od nje, ili je bolje da sledimo budući put ujedinjenih evropskih kazaljki, šta da urade, koga da pitaju, odlučiše se za novinari „Politike“ za predsednika Vučića, koji iz glave reče da ćemo slediti evropski put, pa kako bude članicama, gde je i voljena Nemačka, tako neka bude i nama! 

Ali mu po običaju to bi malo te dometnu kako njega lično ništa ne može da odvrati od ranog ustajanja, ustajaće, reče, i dalje rano, pa bilo to u našoj časovnoj zoni četiri izjutra, ili tri... Više doduše ne prima svakog bogovetnog jutra nezadovoljne građane da se o svačijoj muci lično i iz prve ruke izvesti, ali izabran je da nas vodi, a vođstvo traži celog čoveka, i traži ceo dan, ili barem celu obdanicu, tako da predsedniku, ako ima kakvu delegaciju na večeri kasnijoj od devet sati, glava hoće da klone na dubrovačku rožatu, kao meni kad odem u pozorište, ali ne zaspi, jer predstavlja sve nas koji noću sviramo ili sedimo po kafićima.  

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu