Ne računajte na nas!

Piše: Vuk Velebit, diplomirani politolog i master student FPN-a

Najviše pristalica tog predloga je među starijima od 60 godina. Gospodo, vi ste imali priliku, sada je vreme da mi biramo, a naš izbor je mir. Ukoliko ima onih koji bi da služe vojsku, slobodno to mogu da urade i sada, niko ih u tome ne sprečava

Pripadam generaciji rođenoj devedesetih godina, koja ne pamti ratove koji su doveli do najtežih zločina počinjenih na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata. Ne pamtim ratove koji su Srbiju uveli u potpunu izolaciju, a našim roditeljima oduzeli decenije života. Ne pamtim ratove koji su doveli do potpunog sloma društva i privrede i do kriminalizacije države. Mi nemamo osećaj za rat, jer nemamo ni sećanje na njega. Mi idemo svojim mirnim putem. Baš ta činjenica da rat ne priželjkujemo plaši nacionaliste, jer nisu sigurni da li su nove generacije spremne da prihvate njihov ratoborni narativ. Cela naša istorija prikazana je kao istorija ratovanja, dok periodi mira kao da nisu ni postojali. Još odmalena, kroz ceo obrazovni sistem, uče nas da smo mi i samo mi u pravu i večite žrtve nepravde, a da su svi ratovi koje smo vodili bili pravedni i oslobodilački. Iako nakon 2000. Srbija nije ulazila u sukobe, moja generacija još jedna je u nizu koja svedoči agoniji rešavanja nacionalnog pitanja koje ponovo pojačava nacionalizam i izaziva frustriranost u narodu koji se opet oseća žrtvom.

Nacionalizam i nerešeno pitanje granica neprekidno se zloupotrebljavaju, a zbog njih kasne i razvoj i negovanje slobode i demokratije. Neprekidno huškanje doprinosi očuvanju ratničkog mentaliteta, a vojsci se, zajedno sa jakim liderima, daje centralno mesto u našem društvu. Poslednji u nizu načina da se militaristički mentalitet održi jeste i najava o ponovnom uvođenju obaveznog vojnog roka, koji bi bio jedna vrsta patriotskog prevaspitavanja. Osim što pojedini nacionalisti često mašu puškama koje ne bi oni koristiti, već nečija druga deca, imali smo već priliku da čujemo bivšeg predsednika kako ćemo svi ići da branimo Kosovo i patrijarha koji je apelovao da će se Kosovo i silom braniti.

Ideja o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka besmislena je iz nekoliko razloga. Tako u državi koja ne poštuje svoje najbolje studente, lekare, profesore, preduzetnike i sve one koji nešto vrede, ideja obaveznog vojnog roka može biti samo još jedan okidač za odlazak moje generacije u svet da se ne vratimo. Takođe, u državi gde se obrazovni i zdravstveni sistem raspada, a ljudi žive na rubu egzistencije, uvođenje obaveznog služenja vojnog roka, koje bi po najavama koštalo i do 700 miliona evra, deluje kao šamar svima koji svoju budućnost vide ovde.

Umesto što država kontinuirano sputava razvoj preduzetništva i privrede nametima i porezima kojima finansira svoje populizmom opijene ideje, vreme je da prestane da bude glavni tajkun i da nam više ne otežava razvoj. Ali, kad ne bismo znali šta ćemo sa tih 700 miliona evra, zamislite samo koliko je to stipendija za naše studente da odlaze u inostranstvo na školovanje pa da se ovde vraćaju, ili koliko je to renoviranih škola i bolnica.

Video sam istraživanje koje je sprovedeno ranije ove godine, čiji rezultati govore da je oko 70 odsto građana za vraćanje obaveznog služenja vojnog roka. Najviše pristalica ta ideja ima među starijima od 60 godina. Gospodo, i vi koji ste na vlasti, i vi koji ste ratovali, i vi koji biste ponovo ratovali, i vi koji biste da neke nove generacije ratuju u vaše ime, i vi koji biste obaveznim vojnim rokom da se spremate za mir – ne računajte na nas! Vi ste možda voleli da ratujete, ali videli smo gde nas je poslednji rat doveo. Imali ste priliku da birate između rata i mira, ali vi ste, slučajno ili namerno, izabrali rat. Sada je vreme da mi biramo, a naš izbor je mir. Ukoliko među vama ima onih koji bi da služe vojsku, slobodno to možete da uradite i sada, niko vas u tome ne sprečava, ali nemojte nama koji nećemo da objašnjavate da moramo i da je to naša dužnost, da je tako bolje za nas.

Na kraju, složio bih se ovde sa Borislavom Pekićem, koji u jednoj od svojih knjiga iznosi uverenje da naš poraz leži i u pogrešno orijentisanom obrazovanju. Jer, kaže Pekić, „umesto da nas uče kako se stiče profit, plodonosno organizuje kapital, kako se unapređuje proizvodnja i ekonomska snaga zemlje, učili su nas kako se pravi neuspela istorija“.

Još jednom, ne računajte na nas!

Bili bi vam mnogo zahvalni da podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu