SVETISLAV BASARA - Morunina mezimica

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Ne bi me začudilo ako bi neki prilježni istoričar ili, verovatnije, istoričarka – muški deo ove profesije uglavnom prežvakava „zvanične verzije“ – odnekud iščeprkao/la da je Srpska kraljevska akademija, prethodna alotropska modifikacija SANU, takođe zasedala u kafani „Zlatna moruna“, a da su presudan uticaj na izbor novih besmrtnika imali Apis & Co.

Možebiti da se gornja hipoteza ne poklapa sa istorijskom činjeničnošću, ali se do u dlaku poklapa sa (još uvek živom i zdravom) idejom opštenarodne sabornosti saglasno kojoj se sve nacionalne institucije imaju baviti raspirivanjem nacionalnih i patriotskih osećanja, što manje-više sve i čine i to – što bi rekli Zemunci – „u fulu“, ali zato ne stižu da se bave poslovima zbog kojih su osnovane, a ako pokad i stignu, onda te poslove obave nakaradno i drljavo.

Uzmimo primer afere filmskog projekta „Mezimica“ koja ovih dana bajagi potresa Srbiju. Rečeni film je trebalo da bude snimljen, čak su se, ako se ne varam, i pare namakle, a onda je projekat odbačen, jer je negde „gde treba“, neko „ko treba“ dokonao da je sadržaj scenarija nespojiv sa nacionalnim osećanjima srpskog naroda i senata. Sa pomenutim scenarijom nisam upoznat – niti nameravam da se upoznajem – ali sam se iz novinčina obavestio da se tu radi o još jednoj sagi o žestokim momcima sa (pretpostavljam beogradskog) asfalta, mešavini horora i melodrame, u kojoj se prepliću prodaja ljudskih organa, topla ljubavna priča i uobičajena pročaja.

Koliko znam, srpski narod i senat u inkriminisanom se scenariju uopšte ne pominju, ali se, na filmadžijsku nesreću, glavni junak zove Ljuba, na osnovu čega je onaj „ko treba“, tamo „gde treba“, zaključio da je Ljuba po nacionalnosti Srbin, iako Ljuba, recimo, može biti i Madžar, a ipak ne biti Mađar, kao što se moj drug, Bećir Vuković, može zvati Bećir, a biti turbo-Srbin iz CG.

Da imam viška karaktera mogao bih vam ispričati skasku o tome kako su se, u osvit ex-yu pičvajza, izvesna bošnjačka braća po peru provela kao bosi po trnju kada su – prelašćeni Bećirovim imenom – počeli da plajpiče Srbe. Budući, međutim, da oskudevam u karakterima, vraćam se na „Mezimicu“.

Da li je „Mezimica“ trebalo da bude dokumentarni film ili bar film snimljen po istinitom događaju? Ma jok. Priča je potpuno fiktivna. Tu već ulazimo u srce srpskonarodne tame u kome Ljuba (za koga se samo pretpostavlja da je Srbin) ne može biti diler ljudskih organa, ne samo u fikciji i na filmu, nego ni u snu, jer to, ko biva, nikada ne biva, to je – to i vrapci znaju – posao kojim se bave isključivo Šiptari, nakon što su prestali da prodaju kikiriki i semenke.

Evo za kraj čika-Svetine poruke srpskoj filmskoj deci. Ako hoćete da snimite film, a da ne bude problema, budući da su čarape kralja Petra već zauzete, napišite scenario o gaćama Koče kapetana, obasuće vas parama, a vaše će delo biti viđeno već u pretprodaji.

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu