SVETISLAV BASARA - Nadsaharska Srbija

Svetislav Basara, kolumna az dnevni list ''Danas''

Pre jedno dve nedelje pogledah na Netflixu film blagočestivog naslova, „Krvavi dijamant“, čija se istoimena radnja odvija u jednoj pitoresknoj zemlji Podsaharske Afrike, u kojoj besni građanski rat i kojom hara strašna glad.

Poučna priča, ali za našu današnju temu od značaja je samo početna scena u kojoj kamioni UN-a sa tovarom humanitarne pomoći – u datom slučaju pirinča – dolazi u neko selo.

Nisu se kamioni čestito ni zaustavili, a podsaharska sirotinja raja, gazeći preko zanemoćalih žena i nejači, nagrnu na tovar, razbuca vreće, poče da trpa pirinač u džepove, kape i gaće, da se bije i otima, ali ne lezi vraže, pometnju naglo prekide dolazak dva-tri pikapa neke od zaraćenih milicija, sa kojih borci za neku od tamošnjih sloboda otvoriše mitraljesku vatru na gomilu. Šta da vam pričam. Prosuti pirinač pomeša se sa prosutim mozgovima i krvlju. Čudo i pokora. I pročaja.

Slična scena – samo bez pikapova partijskih milicija i mitraljeskih rafala (ali polako, doći će i njihovo vreme) – mogle su se videti, rado su se gledale i sa medijskim simpatijama propratile, na onomađašnjem otvaranju lanca Lidlovih supermarketa, s tom razlikom što predmet grabeža nije bio pirinač, nego pilići i šećer, što grabljivci uopšte nisu bili izgladneli i – najvažnije – što pilići i šećer nisu deljeni po ceni po kojoj ja krečim, dakle džaba, nego su prodavani, sa dobrim popustom, fakat, ali ipak za pare.

Sad će drkadžije i zadušne babe i dede bezbeli reći: eh, siromaštvo, šta će kud će narod, teško se živi, ukaza se prilika… Ali poslušajte šta Unce Bas ima da kaže. Najmanje 85% učesnika u Lidlovom stampedu spada u (za ovdašnje prilike) vrlo dobrostojeći sloj, a u stampedu je najmanje bilo, ako je uopšte i bilo, one najveće sirotinje, za koju je i uz veliki popust sve preskupo.

Nije naročita tajna da se Srbija već decenijama – i kako vreme prolazi sve brže – pretvara u nadsaharsku Afriku, a to što sve to još uvek ne bode oči, Srbija ima zahvaliti samo (relativno) beloj boji kože svojih državljana, lažno šljaštećim serijama poput Nemanjića i od strane vlade podržanom nevladinom organizacijom koja traži način (mada je on u Srbiji odavno pronađen) kako pomoću – pazite sad – „arheofuturizma prevladati modernost“.

Kad smo već pomenuli Podsaharsku Afriku, antropolozi do čijeg mišljenja držim smatraju da tamošnja endemska pometnja, drljavost i nasilnost nisu posledica klimatskih faktora i kolonijalne prošlosti, nego pojave koja se stručno zove – involucija. Involucija društava, kažu gorepomenuti antropolozi, počinje kada neka ljudska skupina u jednom trenutku svog istorijskog razvoja načini kardinalnu grešku, ali propusti da je vidi kao grešku, nego je, da sve bude crnje i gore, prividi kao „duhovnu vertikalu“. Imajući to na umu, nemojte se začuditi ako se na sledećem otvaranju nekog jeftinog megamarketa pojave partijski pikapovi sa mitraljezima.

Bili bi vam mnogo zahvalni da podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu