SVETISLAV BASARA - Srpskoakademska rasprava

Svetislav Basara, kolumna za dnevni list ''Danas''

Zadovoljstvo mi je da nastavim, nazovimo je „akademsku“, raspravu sa Slobodanom Divjakom, jer je u pitanju ličnost koja ume da misli, što je u Srbiji retkost, i da potom, što je još ređe, mišljeno precizno artikuliše u pismenoj formi.

Nije moja glavna zamerka bila „neograđivanje od pohvale“ koju je Divjak nabio na nos predsedniku akademije – to je bio samo ustupak zajebantskoj prirodi ove kolumne – nego za Divjaka netipičan impresionistički sud da predsednik Akademije „pokušava da neutralizuje kritički potencijal SANU“. Ostavimo za trenutak po strani to što je osnovna svrha postojanja svih akademija – na papiru i naše – stvaralački, a ne kritički potencijal, ostavimo po strani i to što je majka svih potonjih akademija, ona francuska, osnovana s programskim ciljem „unapređenja francuskog jezika“, što je francuska uspešno uradila, dočim naša nije ni pokušala, osim nešto malo u počecima.

Rekavši „unapređenje jezika“ nisam mislio samo na Akademijin mutlak u kome sede pesnici, pjesnici i pisci, nego i na naučna odeljenja čiji su članovi u obavezi – za koju većina verujem nije ni čula – da stvara tehničku i naučnu terminologiju ne bi li srpski jezik konačno oslobodila šrafcigera, cvikcangli, šelni, felni, dihtunga… da ne nabrajam, ni čekić – koji mnogi umeju da pokvare – nije srpska ili bar slovenska reč, nego turcizam.

Ostavimo li sve to po strani, uvažimo li sve Divjakove argumente, ja i dalje ne vidim zašto bi SANU imala više prava (i obaveza) da nastupa kao nekakvo saborno kritičko ili političko telo, nego, recimo, ULUS ili BITEF. Rečeno ne znači da je skandal ako SANU, ULUS i BITEF ponekad tako nastupe, a pogotovo nije skandal – naprotiv – ako tako nastupe pojedini članovi pomenutih ustanova.

SANU – ukoliko namerava da se bavi onim zbog čega postoji, u šta nisam sasvim siguran – kao grupno telo mora biti iznad politike, na način na koji su, recimo, iznad politike medicina i građevina, istovremeno ostavljajući svojim članovima punu slobodu političkog i kritičkog delovanja.

Ako ne postupa tako, a tako nije postupala i – uprkos naporima Vladimira Kostića – i dalje teži da tako ne postupa, Akademija se (videli smo to već u praksi) očas pretvori u servis političkih kriminalaca, a osnovni kriterijum za izbor njenih novih besmrtnika – bar u odeljenju za poznavanje društva – postaje bliskost kriminalnim kartelima i glasnost naricanja nad zlehudom sudbinom Srba. Čista matematika. Koliko decibela, toliko glasova.

Sudbina Srba, vaistinu, jeste zlehuda, između mnoštva ostalih razloga i zato što se SANU – čast ne tako retkim izuzecima svih vremena i boja – umesto leksikografijom i ortografijom bavila kartografijom i što je umesto proširivanja granica semantičkog polja srpskog jezika, amaterski širila granice njegovog „životnog prostora“. Sa koga život polako nestaje.

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu