TEOFIL PANČIĆ - Jogurt na vodi

Piše: Teofil Pančić

Da li je postojala tačka u prošlosti ljudske rase kad se podrazumevalo da su državnici ozbiljne i odgovorne osobe koje znaju šta pričaju, ili je to samo fantazija iz žanra mitova o "zlatnom dobu"? Pre će biti da je ovo potonje, no, kako god bilo, ko se u današnjem trampizovanom svetu još uopšte usuđuje da zamišlja da ljudi koji vode države nužno znaju šta rade, ili barem šta govore? I da će ih od pravljenja gluposti odvraćati koristan "višak" odgovornosti i pameti, a od govorenja gluposti isto takav suficit svesti o njihovoj naročitoj odgovornosti za ekologiju javne reči? Naposletku, ako najveću svetsku silu i predvodnicu demokratskog sveta vodi tip za kojeg i najbliži saradnici upotrebljavaju izraze poput "jebeni moron", čemu tek da se nadamo mi iz olupanih i sjebanih postjugoslovenskih krhotina, iz infantilnih paradržava koje i nisu dorasle za bolje nego da im stoluju paradržavnici impresivno bezveznjačkih biografija, neretko otelotvoritelji onog najgoreg što se da probrati u ovom delu sveta?

Na ove uvodne lamentacije naterale su me dve izjave koje su ovih dana poharale medijski prostor tzv. regiona, a i šire, a čiji su autori predsednik Srbije i predsednica Hrvatske. Konteksti su različiti, kao i povodi, dometi i posledice, uostalom, kao i motivi zarad kojih su prezidencijalne budalaštine uopšte izrečene, ali ih svejedno vredi razmotriti zajedno; nadam se da će do kraja ovog teksta postati razvidno kako i zašto.

Kolinda Grabar Kitarović, žena koja – za sada prilično nezaustavljivo – grabi ka drugom mandatu na ustavno i faktički beznačajnom i nemoćnom, ali svakako ugodnom, lukrativnom i slatkom položaju predsednice države, u intervjuu austrijskom "Kleine Zeitungu" naizjavljivala se zvizdarija zbog kojih je ovih dana bar polovina Hrvatske glasno ismeva, a druga polovina – ona njoj naklonjenija – ćutke škrguće zubima, pošto ne zna kako bi uglednu Kolindu odbranila od nje same. Naime, KGK je, objašnjavajući kanda vlastiti konzervativni – što u istočnoevropskom kontekstu nužno znači i izrazito antikomunistički – svetonazor, rekla da je jedva čekala da se ratosilja em komunizma em jugo-federacije zato što se u socijalističkoj Jugoslaviji "nije smelo reći da si Hrvat, nego da si iz Hrvatske", te da se u radnjama nije moglo birati između različitih vrsta jogurta, a još si morao vlastima i da najavljuješ koliko će ti hleba trebati sledeće nedelje... Ovo prvo nije bilo tačno baš nikada, ovo drugo i treće je možda važilo, šta znam, 1947. – ali tada je skoro cela posleratna Evropa živela "na tačkice" – a Kolinda je rođena 1968. i odrasla je u okolini Rijeke, u jednom od najprosperitetnijih krajeva SFRJ, i na stotinak kilometara od Trsta. Naravno da su "svi" skočili da, pozivajući se na sopstvena sećanja, ali i na materijalne dokaze i preživelu dokumentaciju, pokažu koliko su sve te izjave/izvale suštinski posvađane s istinom i, da se ne lažemo, otvoreno idiotske. Nema potrebe da se autor ove kolumne pridružuje tom horu, jer je taj posao već sasvim kvalitetno obavljen. Ovde me više zanima nešto drugo: odakle izvire taj i takav "diskurs" KGK, i šta mu je svrha?

Radi se o udovoljavanju određenom ideološkom fantazmu: Kolida je rekla ono za šta, s dobrim razlozima, veruje da oni koji su joj naklonjeni (plus oni koji bi to mogli da postanu) žele da čuju; korelacija s takvom banalnošću kao što je istina tu je važna tačno onoliko koliko je i Trampovim glasačima važno što ovaj gotovo nikada ne kaže ništa što je istinito i tačno: pola slaže iz interesa, drugu polovinu izlupeta iz monumentalnog neznanja. Tako je i hrvatska predsednica za štajerske klajnbirgere, ali još više za domaću publiku, stvorila svet paralelnih činjenica, i to retroaktivno, u prošlosti: svet u kojem ona i oni nikada nisu živeli, ali ih ništa ne sprečava da sebe i druge ubede da jesu. Pri tome, gigantska neistina koju izgovara nije globalno prepoznatljiva i dobro je ušuškana u površne, ali ne i sasvim neutemeljene predstave tzv. obične publike: naime, "komunizam" kakav opisuje KGK nije po sebi izmišljen, on je i te kako postojao na mnogim tačkama sveta, ali ne i u Jugoslaviji, a pogotovo ne u vreme kojeg bi se mogli pouzdano sećati čak i Kolindini roditelji, kamoli ona sama. Ali, čemu uopšte takav obračun – garniran grotesko glupim i plitkim izmišljotinama – s komunizmom koji je ionako mrtav, i s Jugoslavijom koja je barem podjednako neživa? Tu imamo posla s izmišljanjem prošlosti zarad osiguranja budućnosti. Radi se, naime, o vlastitom ideološkom samolegitimisanju: nacionalno-ideološka pravovernost mora se uvek iznova dokazivati, jer je u srži tvrdokorno desnog svetonazora večiti oprez pred nikada dovoljno mrtvim "sotonističkim" avetima nestalih država i propalih ideologija. Uostalom, u dubini srca, oni u taj nestanak i ne veruju, nego – kao u kakvoj mahnitoj samoparodiji osnovnih hrišćanskih dogmi, veruju samo u transformaciju... Jer, znate kako, uvek te "zle sile" mogu da se povampire u drugom obliku, recimo: kažem Jugoslavija a pišem Evropa, ili kažem komunizam a pišem bezbožnički, materijalistički liberalizam trulog Zapada; Kolindin veoma dragi kolega Orban Viktor bi pridodao: kažem Staljin – mislim Soroš...

Hrvatska predsednica nema izvršnu, "faktičku" vlast u svojoj državi, niti bi se reklo da tako čemu teži. Mnogo joj je udobnije da sa svog protokolarnog mesta vileni po svetu o državnom trošku i izigrava svenarodnu majku i sestru; za to joj je potreban kičerozni, licitarski ideološki legitimitet, i zato ništa ne smeta ako je ovaj zasnovan i na sasvim somnabulnim konstrukcijama: i takav "radi posao". Zašto? Ne zato što svaki njen glasač stariji od četrdeset i kusur ne bi dobro znao da je mogao da bira između različitih jogurata, nego zato što ta banalna istina utemeljena u individualnom pamćenju nije "patriotska", pa je zato opravdano pribeći naknadnom konstruisanju onoga čega – za razliku od jogurta – nikada nije bilo: zrele titovske Jugoslavije kao zemlje dopola sovjetskog lagera, otpola Trećeg sveta. Jer, to čega nije bilo jedino legitimiše ovo što danas jeste; ako "priznamo" da toga nije bilo (a raznoga jogurta pak da jeste), onda se neizbežno postavlja pitanje da li je vredelo Ono zameniti Ovim? Zar samo zbog pregrupisanja šarenih jogurtnih trupa na policama?

Predsednika Srbije Aleksandra Vučića more brige strukturno sasvim različite od Kolindinih; svoje je ideološke demone odavno iživeo – naravno, po našim leđima – i do bilo kakve ideologije i do bilo kojeg "izma" odavno ne drži, niti čak pokušava da nas uveri da drži, naprotiv. Jedino do čega uistinu drži zove se vlast. Hajde dobro, i sve što uz nju ide. Samo što njegova vlast nije protokolarna kao Kolindina (iako bi po Ustavu trebalo da bude) nego i te kako delatna, opipljiva, stvarna; teško je zamisliti išta stvarnije od Vučićeve vlasti u Srbiji i nad Srbijom. Ni legitimitet koji traži od birača – i dobija ga; druga je stvar kako, otkud, zašto – nije konsekventno ideološki zasnovan, naprotiv, difuzan je, eklektički, svaštarski kao onaj njegov famozni govor u Kosovskoj Mitrovici, iz kojeg svako može da uzme što mu zatreba, pa da ga srećan nosi kući. Ako Kolinda ima potrebu da periodično dokazuje tj. podseća da je "dobra Hrvatica", Vučić nema potrebu da dokazuje da je dobar-bilo-šta, osim da je, hm, kako bih rekao... dobar Vučić. Njegova je vlast nad Srbijom lična ne samo utoliko što je ni sa kim uistinu ne deli (i to jedva i da krije), nego pre svega otuda što je stečena na lično poverenje: Ja vam kažem da sam Ja najbolji za Srbiju, da Ja najviše i najbolje radim, a svi drugi su lenjivci, mrzitelji i neprijatelji. Njegova vlast je, dakle, u osnovi lični projekat, što dakako ne znači da u tom projektu ne učestvuje ceo jedan glomazni (para)državni aparat, koji je u međuvremenu izjeo i svario gotovo sve institucije koje su od Srbije činile (kakvu-takvu) državu. E sad, ako bismo pokušali da lociramo epicentar te i takve vlasti, bilo bi metodološki promašeno i uopšte uzaludno locirati ga negde na ideološkoj skali, u stilu: "levica, desnica, centralno". Umesto toga, on se da locirati sasvim bukvalno, u prostoru: to je tzv. Beograd na vodi. Otuda je svaka senka koja padne na BNV, svako zrnce prašine koje na njega legne, nešto zbog čega se pale crvene lampice u epicentru Aparatusa, i zbog čega se i Pantokrator lično promptno angažuje, ne bi li odagnao i najudaljeniju moguću opasnost po BNV. Pogibija dvojice radnika na gradilištu unutar BNV do sada je verovatno najdeblja senka koja je na njega pala – ne zato što bi "objektivno" bilo tako (ima tu mnooooogo većih skandala, na stranu što je sam BNV po sebi urbanistički, pravni i civilizacijski skandal), nego zato što ovakvi događaji direktno angažuju ljudske emocije, vrlo jake i vrlo nepredvidljive. Otuda groteskno neosetljivi i u osnovi neljudski pokušaji kontrole štete kroz pseudoracionalizaciju tragedije, u kojima se prvo istakla nositeljka uloge premijerke Ana Brnabić, a onda je na scenu stupio sam Vučić, izrekavši niz nesvarljivih rečenica kojih bi se klonio i čovek na bunikama, posebno začinjenih već legendarnom provalom da "U Americi na svakih deset sekundi gine po jedan perač prozora". Vučić je kasnije, istina, priznao da je ispao glup u društvu (to Kolinda neće učiniti niti joj je to potrebno, valjda ste shvatili zašto), pozvavši se na umor i tako to, ali nema tog umora koji vas može oprati pred tako monumentalnom glupošću: i mrtvi umorni i mrtvi pijani morali biste u roku ne dužem od sekunde i po shvatiti da bi, tim tempom, cela Amerika izumrla u roku od nekoliko dana ili nedelja; a u Americi nisu baš svi perači prozora. Činjenica da su Vučiću njegovi uslužni ignoranti tu nebulozu ‘ladno servirali pokupivši je sa sajta legendarnog satiričnog časopisa The Onion samo je dodatni začin ovog verbalnog nepočinstva nad pameću nacije; ne američke, svakako.

U redu, ali zašto je Vučiću uopšte bilo potrebno da se lično meša u celu stvar, i da – gotovo iz panike, a u panici se neretko prvo govori i čini, pa onda misli – tako epski glupeta?

Kao što rekoh: zato što je Beograd na vodi uporište i stecište svega što čini tzv. Vučićevu Srbiju. A šta je ona, "Vučićeva" Srbija? Dobro utvrđeni i odlično potkoženi bastion cinične, nihilističke, dubinski koruptivne i korumpirane postideološke pustoši. Tu više nema ničega, pa čak ni loših, kičastih, banalnih ideologija i uverenja, poput "patriotskih", tj. nacionalističkih. Ako se i pojave, u osnovi su fingirane, baš kao i njima protivne, "evropejske". A zapravo se radi samo o feudalčevoj odbrani feuda od čije eksploatacije i on i klika odlično žive, i nameravaju da to čine još dugo, manje-više zauvek. Pred takvim nihilizmom zastaje dah, i nema tog jogurta, kefira ni kiselog mleka s kojima bi ga se dalo svariti. To ili izjeda zemlju, ili ga zemlja zbacuje sa sebe – trećeg nema niti može biti.

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu