Vučić i njegovi demoni

Zlatko Jelisavac, kolumna za portal Autonomija

Voditelj emisije 24 minuta Zoran Kesić primetio je – samo na prvu loptu, banalnu činjenicu – da se predsednik Vučić u svojim obraćanjima javnosti stalno svađa sa nekim „nevidljivim“ sagovornikom. Sigurno ste i sami uočili tu konstantnu Vučićevu pasiju da se raspravlja sa nekim samo njemu znanim. Ko god da je u pitanju može se uvideti da je, uglavnom, vrlo ljut na tu nepoznatu ili pak nepostojeću osobu.
Kada je na nekog Vučić konkretno kivan, on to i jasno iznosi pred javnost, bilo da su to radi o liderima opozicionih stranaka (a sve se više svodi samo na jednog targetiranog opozicionara – Dragana Đilasa) ili pak predsednicima ili premijerima susednih zemalja: Tačiju, Plenkoviću, Zajevu i sl. Svi oni, je li, samo vrebaju priliku da nasikiraju Vučića i ispale neko novu otrovnu strelicu usmerenu ka Srbiji ili njenom predsedniku, što dođe na isto.
Međutim, Vučić se sve češće obraća svom nevidljivom (ne)prijatelju, sa kojim često vodi burne rasprave, gde dolazi do dramskih zapleta, a sve vrca od emotivnih egzaltacija, neverovatnih obrta, a na kraju se, često, poentira moralnom katarzom i zaključkom da taj nevidljivi (ko god da je) nema nikakve šanse u raspravi sa predsednikom.
Sokrat je takođe voleo da razgovara sa svojim demonom (daimonion) – pa mu je Fridrih Niče dijagnostikovao akustičnu šizofreniju. Vučić se raspravlja sa nekom nepoznatom osobom ili silom (đavo će ga znati), ali, za razliku od Sokrata, koji je voleo da se sa svojim demonom raspravlja jedan na jedan, bez prisustva publike – Vučića izgleda baš široki auditorijum inspiriše na binarne sololokvije.
Šta se zapravo događa kada Vučić doživi faustovsko-karamazovski momenat koji prouzrokuje te unutrašnje dijaloge, a koji se, opet, zbivaju pred očima javnosti? Čemu sve to? Vučić nije ni šaman, ni vrač, pa da nam demonstrira, na svom primeru, isceliteljske sposobnosti u isterivanju zlih sila iz sopstvenog bića… Da li su u pitanju psihički problemi nastali zbog prevelikog angažmana predsednika Srbije ili su isti prouzrokovani njegovim silnim pregnućima u svrhu boljitka zemlje i boljeg života svih građana? Ili je pak neki drugi jadac u pitanju?
Možda će ipak biti da Vučićeva potreba da razgovara sa drugim Ja, ili ko je već u pitanju, nije ništa drugo do vešto isprodukovan spin kojim predsednik građanima iznosi svoje lične probleme, zebnje, brige, ali i odlučnost, kao i veru, da će on sve to rešiti i da građani nemaju oko čega da se brinu. Borba sa Drugim-nevidljivim jeste predstava za javnost, ali dobro smišljena, i u ovom igrokazu Vučić je junak koji se bori sa raznim scilama i haribdama i uvek izlazi kao pobednik iz strašnih bitaka. Pored svih opasnosti koje vrebaju našu zemlju, a koje predsednik Vučić stalno prejudicira i sprečava, kako nas ne bi pogodile nedaće o kojima i ne slutimo – ističe se i taj lično-topli-roditeljski momenat (frojdovski), tako da gledalac&slušalac predsednikovih izliva emocija stiče utisak da ima ko ga da ga zaštiti i da je Vučićeva uloga upravo ta – da zaštiti i služi građanima.
Očinska figura i jeste ta jeftina varka koju izvodi Vučić, a koja dovodi do podsvesnih reakcija kod građana, čija se sublimirana slika oca identifikuje sa predsednikom. Na taj način predsednik postaje neko blizak, ličan, maltene neko iz kuće, rod rođeni… Neko ko nema problem da nam iznese svoje probleme i zebnje, ali i neko ko će se uspešno boriti sa svim mukama koje on-predsednik najviše trpi i zbog toga smo mi, na neki način, i dužni da slušamo njegove unutrašnje dijaloge i duševne izliveМitska borba između dobra i zla odvija sе pred našim očima.
Taj drugi-nevidljivi najčešće je arhetip ili praslika neprijatelja koja je uvek moćno oružje u rukama vlasti, kako bi vas mobilisali za neke svoje potrebe ili pak demobilisali opet iz istih razloga.
Nekako je ta mitska borba „jedan na jedan“, to jeste svedena na jednog junaka koji se bori protiv svih, ali i protiv sebe i sopstvenih zebnji – pra-mit svih ostalih mitskih predstava na ovim prostorima Još od Miloša Obilića i Marka Kraljevića, preko nekih modernijih istorijskih ličnosti, predstava narodnog zaštitnika i heroja gradila se na ličnoj osnovi i identifikaciji sa junakom koji se bori, pati, ali i slavi – čak i u porazu, i uvek je spreman da umre za više ciljeve, to jeste za svoj narod. Zato se Vučić oseća kompetentnim kada su potrebe i problemi srpskog naroda u pitanju, jer on to lično, u duši oseća; zato Vučić i hvala i kudi svoj narod, jer on najbolje zna šta je narodu na duši; zato se Vučić i obraća onom drugom Ja, koji je ponekada duša samog naroda koju Vučić posmatra iz neposredne blizine, a nekada je ovaj drugi „guja ljuta iz njedara“ i arhineprijatelj koga, opet, niko bolje ne poznaje od samog Vučića.
Teško je sa ovim pra-predstavama i podsvesnim ahtetipovima izboriti se razumski i predočiti pravu sliku Vučićevih jin&jang unutardijaloških sukoba, ali i nije nemoguće ukoliko se rukovodite racionalnim argumentima. Pazite, ponekad je dovoljno da i pojedinac primeti, kada dođe vreme za to, da je „car go“ pa da se magija raspadne i sve se najedanput pokaže u pravom svetlu. Svestan je toga i Vučić, pa je zato sve agresivniji u svojim raspravama sa samim sobom, a to može dovesti i do sukoba sa stvarnošću, jer u jednom trenutku građani se više neće identifikovati sa predsednikovim potrebama i željama, i tada Vučiću više neće biti od pomoći njegovi spinovani trikovi.
Kada ovog njegovog nevidljivog sagovornika nateramo da se pokaže u javnosti videćemo da to nije niko drugi do sam car i to go kao pištolj

Bili bi vam zahvalni ako podrzite nas sajt otvaranjem oglasa ispod i na vrhu